САХРАНА ИЛИ КРЕМИРАЊЕ: НЕПОВРАТНИ ЗАБОРАВ ИЛИ ВЕЧНО ПАМЋЕЊЕ?

За православну хришћанску веру постоје две основне истине у вези човека. Прва је, да човек има психосоматско биће, и друга, да је његова душа вечна у природи својој. Тело људско је нераскидиво повезано са душом, а душа са божанском стварношћу.

Црква има, не само учење о души, него и дубоко искуство о њој. Она има, не само мишљење по том питању, него и доживљај истине, чије се откривење преноси, не само учењем, него се и искуством потврђује. Црква говори, не оно што зна, већ преноси (пресађује) оно што доживљава. Посматрајући свакога човека, она у њему препознаје, не само тело и његово присуство у времену, већ и икону Божију, која се одсликава у души његовој и препознаје његове вечне димензије. Како да се Црква одрекне тога?

Човек није само тело, здравље, оно што видимо. Нити је душа, опет, расположење, психичке особине, пројава можданих функција, природни елемент понашања – оно што можемо да схватимо. Ризница људског бића је душа као личност, као слика божанске славе, као самовласност, као могућност учешћа у вечности, као благодат превазилажења себе. Све што је у вези са душом представља свештени догађај. Тај елемент има везе са спасењем, освећењем, сједињењем са Богом, са доживљајем вечне перспективе човека. Душа је елемент који, будући да постоји, чини човека свештеним.

Душа је, у том смислу, окружена телом које она преображава у свој храм. Тело, које чува ризницу душе, није за њу тамница. Тело, пак, које у животу нисмо поштовали, нити га из љубави према животу одржавали, које смо, са једне стране, неговали у лабораторијама, али смо га у суштини животним делима упропастили, тело за које је медицина позвана да излечи на њему, не само последице природног пропадања, него и у њему неправославан начин и схватање живота; тело које је сама душа наша занемарила, и уместо да заједно са њим изврши свој свештени циљ, оно задовољава сладострасна стремљења и грешна расположења – и то уз прихватање и законито покривање од стране друштва – једноставно је, дакле, да то тело, такво друштво и душа, желе да спале, како би довршили своје дело и уклонили своју нечасност.

За Цркву, ствари су сасвим другачије. Човек, докле год живи, гледа на тело као на жртвеник. Зато и брутална интервенција на њему и потчињење нагонима, који потчињавају самовласност (=слободу), показује непоштовање и представља оскрнављење и грех. Одржавање и храњење тела увек бива уз молитву – молитве за трпезу – старање о његовом здрављу везано је за Свету Тајну Јелеосвећење; размножавање – за Свету Тајну Брака – и на крају, освећење – које се постиже причешћем Христовим Телом и Крвљу.

Када се човек упокоји, његово тело видимо као мошти. Тада се и наше поштовање према телу повећава. Мошти представљају успомену на свештенодејство које се у њему збивало – спасење душе – и подсећање на оно друго, које се сада незнано наставља изван њега – прослављење душе. Тело не очекује сопствено уништење, већ своје друго обличје (Мк.16, 12), пресаздање у древну красоту. To je разлог због кога Црква приступа телу са посебним поштовањем и свештеним осећањима. Ми ни зидане храмове не спаљујемо, а камоли храмове душе.

Речено наравно значи, не да је тело нешто што не сме да се дотакне и да одричемо било какву интервенцију на њему. Тело је елемент у човеку који је подложан пропадљивости. Природно пропадање је можда најснажнији подсетник на нашу палу природу. Сваки насилни покрет који заступа ниподаштавање тела, ниподаштава и душу. Зато на телу интервенишемо само када га лечимо, заустављајући напредовање пропадљивости, када и колико можемо. Процес пропадања треба да буде потпуно природан и никада принудан. Њега предузима само Бог у околностима о којима Он сам промишља, у оквиру одговорности коју је задао природи. То је други разлог зашто Црква негира спаљивање мртвих. Она препушта природи да преузме одговорност разлагања тела, не спаљујући га, него га остављајући да се угаси. Што значи да, од тренутка када природа дозволи да неки део остане, то има свој разлог. Када се и природа одриче потпуног распадања људског тела, зар онда озакоњено спаљивање тела није дело незаконитог насиља?

Земни остаци указују на то да су сва тела, са једне стране, истоветна, али и да међу њима има разлике. Мале дечије кости другачије су од костију одраслог човека. Људске кости другачије су од животињских костију. Када се, пак, спале, прах све изједначава. И у случају да се прах не проспе, него да се чува, разлике нема, јер су оне (спаљивањем) заувек нестале. Заједно са особинама личности, нестала је и слика човека, макар остатке пепела и не просули; заједно са мрвицама друштвеног поштовања, дефинитивно се брише сваки траг његовог присуства. Егзистенцијална смрт потписала је природну смрт.

Човекови остаци нису сравњење и одсуство, већ идентитет и врсте и личности и његово присуство. Борба за очување земних остатака, моштију људских, у колико год је могуће већој мери на овом свету, подједнако је важна као и потреба да се очува, колико год је више могуће, његов лик у другом. Наше поштовање моштију упокојених потврђује нашу веру у бесмртну душу.

Умрли нису мртви, већ упокојени. Полажу се са поштовањем у гроб, окренути према истоку са надом и ишчекивањем свога васкрсења са Христом. Црква свесно одбацује назив «νεκροταφεία» за гробља (тј. места где се мртви сахрањују), и инсистира на називу «κοιµητήρια» (тј. почивалишта). И то чини, не из психолошких разлога – да не бисмо дивљали – већ из разлога чисто духовних: мртав не значи скончао (=τελειωµένος), већ савршен (=τετελειωµένος). Кончина не значи крај, већ усавршење. Остаци упокојених представљају спомен на њихов прошли живот, сећање на њихово садашње стање, али и подсећање на нашу будућу перспективу, што се никаквим законом не може спалити.

Црква поштује, не тело засебно од душе, већ и тело и душу у јединству, човека у целини. У опасности да човек буде заборављен, будући да се његова душа не види, чувамо тело, које нас подсећа на душу, не само када је тело делатно, већ и када само постоји. Дефинитивно уништење тела, његово спаљивање, није спаљивање мртвог човека – онога што је сагориво – већ покушај спаљивања његове живе душе – онога што је неуништиво.

Душа живи. Види се по томе што мошти имају живот, наравно не биолошки, већ извесни вид духовног живота, који је потврђен. Када имамо личности чији је доживљај духовне реалности био толико снажан, да су још и док су живели у времену и одебљалости овога света, дејствовали на фреквенцијама другога, онда је њихова смрт – уснуће које се отпечаћује на њиховим моштима. Драгоцено је искуство Цркве, непрестано потврђивано, да велики број моштију показује посебну благодат. Познато је да мошти светогорских монаха, као и других освештаних људи, чији је живот почаствовао тело и чија је душа пројавила већу снагу и живост од тела, често задржавају задивљујућу гипкост, сатима после упокојења. Не коче се!

Такође и доказан миомирис, боја воска, чудотворна благодат, као и природна нетрулежност целога тела Светих, елементи неуобичајени и природно необјашњиви – очекивани су феномени духовне реалности. Те мошти, за Православно предање и савест, представљају имање драгоценије и од њеног учења; ризнице неопходније и од њених сасуда. На моштима Светих Мученика постављају се Свете Трпезе. Ако би их спалила, Црква би жртвовала своје Свештене Жртвенике, уништавајући своју животворну утробу.

Душа постоји, живи и препознаје своје тело и после смрти. Она види и може да гледа спаљивање свог тела. Да ли се, дакле, усаглашава? Она сама, у стању у коме се налази, не може да буде оштећена нашим дејствима, па ни када она уништавају њено тело. Међутим, непоштовање према њој штети нама. Етички критеријум, у тако пресудној одлуци за Цркву, духован је, и нема везе са изборима умртвљеног друштва, које се одриче сопствене бесмртности, али има везе са жељама бесмртне душе, душе која потврђује своју вечност.

Ако би нас упитали на који начин бисмо желели да са овог света оде неко наш: од можданог удара, престанка рада срца, деформисан опекотинама, или да буде спаљен у пламену и пожару, имам утисак да бисмо признали да је, од наведених начина, најтрагичнији последњи. Природно је за човека, када се опрашта од некогa свога, да жели да последњи пут види себи близак лик, а не одвратан, доспео до нечовечног, одбојног и безличног праха. Суптилна љубав тих тренутака изражава се као потреба да се загрли, пољуби, да се насити погледом, да се испољи нежност на телу без душе. Ако нас рањава насиље природе, како ми изабирамо насиље сопствене самовласности? Када је нешто што губимо драгоцено, ми се трудимо да од тога задржимо колико год више можемо. Никада не озакоњујемо насилно ниподаштавање последњег непроцењивог његовог остатка.

Одлука да на нашим гробљима нема места, равна је увреди. Ако немамо, онда да направимо. Љубав прави и место и услове. Хришћанска потреба никада није суштинска, и увек потврђује тесан простор у срцу. Потреба за поштовањем је много већа за онога који додељује, него за онога који прима.

Овако како иде наше друштво, не да ће имати само недостатак простора, него неће моћи да нађе ни људе који би сахрањивали, можда и кремирали, упокојене. У непрегледном старачком дому нашег «цивилизованог» света, у коме постоји тенденција да младих буде мање него старих, а рађања много ређа од смрти, биће мртвих, које неће имати ко да сахрани. Уместо да се наше друштво заинтересује за почетак живота, на пример, за демографски проблем, превише се занима за крај, кремирање. Исти менталитет који избегава рађање, то јест живот, такође одбацује старе, предлаже еутаназију, не подноси упокојене, одриче се стварања и изабира кремирање. Тај менталитет потписује дефинитиван крај краја, крај сврхе, крај човека.

Они који су пренебрегли право човека на Бога и погазили неотуђива Божија права на човека, само они могу да се позивају на такозвана људска права, да би озаконили своје непоштовање човека.

Кремирање упокојених није индивидуално право човека који је већ покојан. Очување његовог тела представља друштвену обавезу поштовања и очувања његове личности. Није могуће да се воља једног – макар се то назвало и правом – сукобљава са потребом поштовања целине. Не може нечије право да буде.- да га ми спалимо! Није питање да ли неко жели да буде спаљен, него: да ли ће друштво пристати да га спали.

Кремирањем упокојених друштво потписује сопствени крај: своје поништење. Друштво које не прихвата човека ни у болести, ни у слабости, ни у смрти, друштво које спаљује своје упокојене, друштво које уништава спомен живота и сећање на своје чланове – њихове мошти – друштво које почетак човека чини вештачки и технички, и његов крај дефинитивним и неповратним, друштво које се одриче даха вечности и барикадира се у загушљивом простору пролазности, какве везе то друштво може да има са животом? Чак су и атеисти наглашавали сећање на своје земаљске богове, мумифицирајући њихова тела (случај са Лењином), или где то није било могуће, правећи скулптуре и лажне слике. Изгледа да су резултати хуманости без Бога, цивилизације без вредности и нихилизма без сврхе, резултат збрке атеизма – нестајање човека, спаљивање његовог последњег остатка. Спаљивање упокојених води у спаљивање људског достојанства.

Након свега реченог, не да Цркви није допуштено, него она не може, и одбија да прихвати просто употребно, а нимало убедљиво, решење минорне практичне тежине, и да жртвује доживљај свог поштовања божанствености личности свакога човека, шта више, човека кога је она у својој крстионици крстила, почаствујући истовремено и душу и тело. Оно што је највеће не може да се покори ономе што је најмање. Немогуће је да онај који верује у Христа и Цркву и прихвата њен предлог живота, који доживљава стварност душе и поштује човека – не поштује и тело. Телу је од стране друштва потребно више части и поштовања после упокојења, више од свег старања и заштите које је оно примило од самог човека током његовог живота.

 Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау)

ЛИТУРГИЈА И ОБРАЗОВАЊЕ

I

У првим данима Цркве, када су се људи „као хришћани саздавали, а не рађали“ (Тертулијан), оглашени је пре ступања у Цркву имао да прође кроз прилично дуго раздобље катихезе (поуке), тј. припреме за свету Тајну Крштења.

Почетком другог столећа у Риму, на пример, катихетска поука трајала је две године. Тада се подразумевало да човек може постати члан Цркве тек пошто упозна њена учења и усвоји их, истински разумевајући законе живота у њој. Током раздобља мисионарског ширења хришћанства преовладавало је крштавање одраслих, а када се то раздобље завршило и када је крштавање деце постало – правило, катихеза је постала очигледни облик послекрштењског поучавања чланова Цркве. У западним црквама катихеза остаје неопходни предуслов за „конфирмацију“, тј. за свету Тајну Миропомазања, која се над дететом обавља на измаку детињства. Православна Црква, пак, одржала је предањску повезаност Крштења и Миропомазања као двоједине свете Тајне кроз коју верујући постаје – члан Цркве. Мада различите Православне помесне Цркве нису разрадиле неки општеобавезујући облик послекрштењске катихезе, опште је и једнодушно прихваћено да деци треба пружити хришћанску поуку и образовање . Ово опште уверење показује да је начело предавања правила вере и правила живота члановима Цркве органски и суштински део црквеног Предања.

Али, премда је потреба за хришћанским образовањем у начелу опште прихваћена, то се не би могло рећи и када су у питању видови и методе хришћанског образовања. Отворено морамо казати да на томе пољу влада збрка и да ситуација постаје све збрканија зато што поменуту тешкоћу не увиђамо у потпуности, па се отуда ни не трудимо да је превазиђемо. Ово не важи само за различне ситне појединости, него представља такође истину и о темељним проблемима. Добар пример за то јесте опште прихватање тзв. „недељне школе“ у пракси Православних Цркава у Америци. Те „недељне школе“ засигурно су плод једне чисто протестантске философије образовања. Њиховом увођењу у праксу Православне Цркве требало је да претходи критичко процењивање таквих школа у светлости православног схватања сврхе и начела хришћанскога образовања. „Недељне школе“ требало је прилагодити да тој сврси и начелима послуже. Али, такво се питање никада није поставило, па је „недељна школа“, често одржавана и за време служења божанствене Литургије, постала прихваћени образац нашег црквеног образовања а да никада претходно није била разматрана. Овде би се могло навести много других, сличних примера.

Верујем да би уводно питање морало да буде формулисано на следећи начин: да ли нам наше сопствено православно Предање указује на неке одређене начине и методе хришћанског образовања? Овде јамачно не мислимо на механичко враћање методама поучавања практикованим у разним историјским епохама, него на – духовни напор „читања Предања Цркве“, откривања предањскога духа, његовог увек важећег значења. Православни начин живота се и састоји у том стваралачком „осадашњивању“ (актуализовању) црквенога Предања. Одбијајући да му следујемо, ми свесно или несвесно напуштамо Православље.

На почетку ове књиге поменуо сам крштењску катихезу зато што она представља најраније сведочанство у црквеном Предању о начину на који је Црква своје чланове учила хришћанском науку и хришћанском закону живота. За нас је, јамачно, важно то што је та катихеза по своме карактеру била – литургијска. Тумачење Светога Писма, објашњење значења Симбола вере (тј. учења, наука Цркве), учење о хришћанском етосу (моралу), другим речима – свеколики садржај хришћанског образовања преносио се у његовој непосредној повезаности са литургијским службама, једним делом чак и у току њих. Трагове такве литургијске катихезе налазимо у нашим данашњим црквеним службама. Тако се први део божанствене Литургије још увек назива литургијом оглашених (катихумена) не само због тога што је оглашенима било допуштено да у њој учествују, него, првенствено, стога што је она и још увек јесте поучавајућа служба , будући да је по самом своме карактеру и својој сврси – дидактичка.

Велики пост: време поучавања

Други пример јесте састав и садржина наших великопосних служби . Њих је истински могуће схватити само ако се зна да им је превасходна сврха управо – катихеза. У ранохришћанској Цркви крштавање оглашених вршило се током бденија у ноћи уочи Васкрса, па је Велики пост отуда представљао време темељите припреме за свету Тајну Просвећења (Просветљења), како се у оно доба често називало Крштење. То се најбоље види из великопосног редоследа бибилијских читања. Током тих недеља читају се у целини књиге Постања, пророка Исаије и Прича Соломонових . Зашто? Зато што садрже прави кључ за разумевање Светога Писма као јединствене целине, будући да оцртавају истинске димензије Откривења испуњеног у Исусу Х р исту: у Постању то су – теме стварања, пада и завета; код пророка Исаије теме месијанског обећања и предизображења Месије (Спаситеља) који узима на Себе наше грехе; у Причама Соломоновим то је тема крунисања људске мудрости, људског искуства и знања откривењем божанствене Премудрости, оваплоћенога Слова (Бога Логоса). Током Страсне седмице читање књиге Постања замењује се читањем књиге Изласка , а читање Прича Соломонових – читањем Књиге о Јову . Књ и га Изласка чита се зато што описуј е путовање изабраног народа у обећан у зем љу, „Пасху“ која се испуњава када Христос Спаситељ савршава Свој излазак ка Оцу (Јн. 13,1) и постаје – наша Пасха (1 Кор. 5,7), уводећи нас у обећано Царство. Књига о Јову врхунац је старозаветно г откривења страдајућег Слуге, Онога Кој и побеђује зло Својим савршеним смирењем, љубављу и послушношћу Богу. Тако се све основне теме хришћанске вере и садржаја црквеног учења показују у својој унутарњој повезаности. Стари Завет открива се овде у својој пуној духовној реалности, не просто као нека апстрактна истина него као основа Новога Завета, пут који води ка Христу, обећање и пророчанство испуњено у Њему. Ипак – и то је веома важно – ова се истина не очитује само кроз читање и објашњење текстова. Она је по својој суштини – литургијска, читања су органски срасла са богослужењима која очитују њихово истинско значење.

Дубоки уздах покајања који се непрестано гласи током великопосних служби, позив на покајање и познање своје крајње немоћи и огреховљености, утврђује у нама расположење које нас чини способним да истински чујемо Свето Писмо, да разумемо њ е гово стварно значење. Са друге стране, састав служби, хармонија прочитаваних библијских штива, обреда и молитава, целокупни „ход“ (кретање) богослужења, оживотворује та штива, даје им „снагу“ да зв уче истинито. Читање светог Јеванђеља и његово тумачење у проповеди нису прости уметак у литургију оглашених . До њих нас доводе и за њих нас припремају „заједнички долазак у храм“ (1 Кор. 11,18), свечано благоси љ ање Царства којим почиње евхаристијска служба, Псалми, улазак у олтар (Мали Вход), певање „Трисвете песме“, узлажење на Горње место). Ове радње нису просто „символи“, оне су свети чинови кроз које Црква саму себе припрема за свету тајну речи Божије . Током Литургије Пређеосвећених Дарова , свештеник након читања из Књиге Постања узима из олтара свећу и, благосиљајући њоме сабране верне, говори: „Светлост Христова просвећује све!“ Ова радња означава дар разумевања онога што ће верни чути и, истовремено, указује на последњи смисао целокупног Светог Писма – на Исуса Христа. А онда, најзад , врхунећа тачка литургијскога живота Цркве јесте богослужење Велике Суботе, са погребењем, читањем петнаест пророчанстава и замењивањем црних одежди белима у навечерје Васкрсења. Ова служба, ако се на прави начин разуме, представља потпуну катихезу Васкрса .

Таквих примера могли бисмо навести још много. Ипак, и ови поменути довољни су да разјаснимо да „литургијска катихеза“ није само неки занимљив обичај древне Цркве, него предањски метод верскога образовања, органски део саме природе Цркве и њеног схватања духовнога „просветљења“.

III

Литургијска катихеза показује нам најважнију сврху , циљ верскога образовања онако како га схвата Црква. А тај циљ је укључити појединца у живот Цркве . Наглашавам: није у питању просто саопштавање „религијскога знања“, није вежбање људскога бића да постане „ваљана личност“, него – „назидавање“, „изграђивање“ уда Тела Христовога, припадника (члана) „изабраног рода“ и „светога народа“ (1. Петр. 2,9) чији мистички живот у овоме свету почиње даном Педесетнице. „И учини га (је) словесном овцом у светоме стаду Твоме, Христе, часним удом Цркве Твоје “, каже молитва Крштења. Верско образовање није ништа друго до откривање онога што се човеку догодило о поновном рођењу водом и Духом, када је постао удом (чланом) Цркве .

Појам Цркве као Божијега народа и Тела Христовога постао је а пстрактан за савремене хришћане. Са друге стране, пак , Црква се поистоветила са „црквеном општином“, законски конституисаним верничким удружењем са његовим пословним састанцима, изборима, гласањима, имовином и финансијским пословањима. Са друге стране, ми долазимо у црквено здање ради молитве, ради „испуњавања својих религијских дужности “, уживања у добром појању, и ради примања утехе и укрепљења. Црквена општина схвата се као средство за обезбеђивање материјалног благостања црквенога здања и њего в их садржаја. Сврха цркве као здања јесте да пружи душевно задовољство које верници црпу из лепоте црквених служби и свести да су испунили своју религијску дужност. Али, савремени хришћани су заборавили, или можда уопште нису ни знали, да је све ово споредно у поређењу са оним главним. А то главно јесте назидање Цркве Христове, узрастање свију у новоме јединству у Христу, које су примили у Крштењу и које вазда примају у Светој Евхаристији: „И сједини нас све једне с другима, који постасмо причасници једнога Тела и Чаше у заједници Светога Духа“ (Литургија св. Василија Великог). „Јер се и једним Духом сви крстимо у једно Тело“ (1. Кор. 12,13), „Где је Црква, тамо је и Дух Свети; где је Дух Свети, тамо је и Црква и пуноћа благодати“ (св. Иринеј Лионски, Против јеретика III 24,1).

Црква: нови живот у Христу

Хришћанство није ни филозофија ни морал ни ритуал, него – дар новога живота у Христу , и тај нови живот јесте Црква. У њој ми „који смо сада помиловани“ (1. Петр. 2,10) сачињавамо нови народ под заштитом Божијом, који Богу приноси духовно благодарење и жртву, и наставља Његово дело у свету, као сведок спасења који узраста у познању Истине и Благодати; отуда и јединствено место и улога Литургије у животу тога народа. Литургијске службе нису један од „аспеката“ Цркве, оне изражавају саму њену суштину, оне су њено дисање, њени животни дамари, њено постојано самооткривање. Кроз свете Тајне, а нарочито кроз свету Тајну Евхаристије, Црква – како је то изразио један теолог – вазда „постаје оно што јесте“, тј. Тело Христово, ново јединство људи у Њему. Литургија пре свега подразумева сабрање верних , чак и сама реч „Црква“ (Еклисија) значи управо сабрање , „где се двоје и тро ј е саберу… “. У овоме сабрању и кроз њега ми, мада нас је много, јесмо једно тело (1. Кор. 12,12). Кроз Литургију ми улазимо у општење (заједницу) са Словом Божијим, и учимо се да упознајемо Његову вољу, да се сећамо смрти и Васкрсења Христова и да примамо дарове Духа Светога неопходне за наш хришћански живот и деловање у свету. Заиста би се могло рећи да кроз своју Литургију Црква постаје „јединство вере и љубави“, како је то одредио св. Игнатије Антиохијски. Свете Тајне Крштења и Миропомазања уводе нас у живот Цркве. Крштење је наше рођење за нови живот. Свето Миро посвећује нас за службу Богу заједно са свим осталим члановима Цркве. У светој Тајни Евхаристије ми обнављамо дар јединства, кроз једно жртвоприношење и заједничарење у једноме Хлебу и једној Чаши. Дневним, недељним и годишњим литургијским циклусима Црква испуњава време сећањем на Христа. Његово присуство и благодат Светога Духа – све стране нашега живота. Укратко, кроз божанствену Литургију скупина људских бића („црквена општина“, парохија) остварује себе као Цркву, тј. као ново јединство, као богопознање и богоопштење.

Образовање: „Окусите и видите“

Шта би онда требало да буде хришћанско образовање, ако не увођење у живот Цркве, откривање његовог значења, његових садржаја и његове сврхе? И како то образовање може увести било кога у живот Цркве, ако не учествовањем у литургијским службама, са једне стране, и њиховим тумачењем , са друге стране?! „Окусите и видите како је добар Господ“: најпре – окусите, па онда – видите, тј. појмите. Метод литургијске катихезе је истински православни метод верског образовања зато што происходи из саме Цркве и зато што је Црква његово одредиште. У прошлости су оглашени (катихумени) најпре били довођени на црквено сабрање, па су им тек онда објашњавани значење, радост и сврха таквог сабрања. И шта бисмо уопште и могли саопштавати у н ашем хришћанском образовању данас, ако тумачењу не претходи искуство , све оно што смо несвесно удахнули и упили у себе чак и пре него што смо почели да га разумевамо?!

Све што сам горе рекао могло би да изгледа утопистички у нашим садашњим условима. Како се ове теорије могу спровести у дело? Како могу постати делотворне? Нема лаког и једноставног одговора на то питање. Желели то или не, ми смо данас позвани на страховито тежак задатак поновнога премишљања црквенога Предања у целини и његовога примењивања у условима коренито различитим од оних у прошлости. То је посао за више поколења, али се ми морамо бар суочити са њиме и постати свесни његовога значења. Уступци, привремена решења, прилагођавања – све је то прихвативо једино под условом да непоколебиво и једном заувек одбијемо да мењамо Предање Цркве, да снижавамо висине његових мера да бисмо их „подесили“ према нашим потребама.

Обновљење схватања Цркве

Пре свега, морали бисмо признати да се проблем верскога подизања наше деце не може вештачки оделити од проблема обнове свеколике православне заједнице. Оно што сами не живимо, не можемо ни проповедати. Наше ће цркве имати онакве школе какве заслужују. Очигледно је да обновљење „литургијске веронауке“ захтева пре свега обнову литургијског живота Цркве његовим бољим разумевањем од стране верних, одговорнијим ставом према том животу, много активнијим учествовањем у њему. Све док будемо имали „приватне Литургије“ током Страсне Седмице, све док наше цркве буду празне на дан наше – духовно и теолошки најдивније – службе, службе Велике Суботе, све док свештеници тога дана буду заузети благосиљањем васкршње хране по кућама, све док Крштење буде представљало приватну породичну свечаност а венчање – друштвену церемонију у којој је фотограф много важнији од свештеника, све док свето Причешће Телом и Крвљу Христовом буде била „дужност“ коју треба испунити једном годишње , речју све док ове појаве постоје, тешко је нашу децу учити да у литургијским богослужењима виде саму суштину Цркве, срж њених учења и њенога живота. Неопходна нам је и литургијска катихеза за одрасле, али и за само свештенство. Потребна нам је обнова самог схватања Цркв е , одуховљење црквене општине, обнова нашег молитвеног живота. Све је ово основни услов за истинско хришћанско образовање наше деце, и ако се не суочимо с тим све наше расправе о „методима “ и „принципима“ школске делатности у Цркви остаће неупотребиве .

IV

Говор е ћи о месту које треба да з ау з има литургијска побожност у нашем верском образовном систему, ипак ћу се ограничити на неколико основних разматрања. Као што сам већ рекао, мислим да још није сазрело време за подробнија практична упутства. Стога се морамо суочити са дугорочним и тешким задатком усклађивања предањских начела црквенога образовања са важећим и употребљивим савременим образовним методима. Оданост Предању нипошто не значи одбијање и осуђивање свега што је „ново“ и „савремено“ само зато што је ново и савремено. Она просто захтева од нас да „испитујемо духове јесу ли од Бога (1. Јн. 4,1). То у суштини отвара могућност употребе – у славу Божију – свеколиких достигнућа људскога разума, људскога стваралаштва и знања.

Искуство Цркве

Као по правилу, деца воле да бораве у цркви – та нагонска пријемчивост и заинтересованост за богослужења јесте темељ на коме морамо да градимо нашу верску просвету. Када се родитељи брину да ће им се деца уморити због дуготрајности служби, они тиме подсвесно изражавају бригу не за децу него – за саме себе. Деца много лакше од одраслих улазе у свет црквенога обреда, у литургијску симболику. Она осећају и поштују „атмосферу“ побожности. Искуство „Светиње“, тог мистериум тремендум (трепетног тајанства) које је у корену сваке религије, осећање сусрета са Неким Ко је изнад свакодневног нашег живота, много је доступније деци него нама. „Ако се не обратите и не постанете као деца“ (Мт. 18,3): ове се речи односе на пријемчивост, на духовну отвореност, природност коју смо изгубили прераставши дечији узраст. Колико је само људи своје животе одало служењу Богу и посветило саме себе Цркви, колико их је од свога најранијег детињства као највећу драгоценост у себи сабирало љубав за дом Божији и радост литургијскога искуства! Стога је прва дужност родитеља и васпитача да „пусте децу да долазе… да им не бране“ (Мт. 19,14) да посећују цркву. Управо ту деца морају по први пут да чују реч – Бог . У учионици је ову реч тешко разумети, она остаје некако апстрактна. Али у цркви та реч је такорећи „у свом елементу“. Сви ми у детињству поседујемо истинску способност за разумевање свега , не интелектуалну но способност васцелог нашег бића , и тада за нас нема веће радости на земљи но боравити у цркви, учествовати у службама, (у)дисати миомир Царства Небескога које је – „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14,17).

Библија и Литургија

Веза између проучавања Библије и литургијских служби . Обично се Стари и Нови Завет предају као нешто што нема никакве везе са животом Цркве, низ занимљивих приповести (о потопу, Нојевој барци, бекству из Египта, итд.) за које се претпоставља да попут бајки живо делују на детињу машту, али које често остају само „приче“. Када деца одрасту, она више не знају шта би са њима. Ипак, Библија је, као што смо већ рекли, пре свега књига Цркве, не само у смислу да Црква „јемчи“ њену богонадахнутост, но зато што се управо живот Цркве, у првом реду онај литургијски, састоји у сталном обнављању разумевања Светога Писма. Језик Цркве, језик богослужења је језик – Библије, не само буквално (јер, више од половине свију литургијских текстова јесу библијски), но и у смислу да су читава структура богослужења, обреда, символике и сликовности, као и дух богослужења у целини непосредно повезани са Светим Писмом и дубоко у њему укорењени.

Без познавања Светога Писма ми наше богослужење не можемо разумети. Штавише, истинита је и обрнута тврдња: значење Светога Писма очитује се у богослужењу. То нам даје кључ за тумачење Писма. Тако се, на пример, значење воде у Крштењу, уља у миросању или смисао везе између силаска Духа Светога и Педесетнице (тј. педесетог дана по Васкрсењу) не може схватити уколико се нисмо бавили темама воде, уља и Духа Светога у Старом и Новом Завету. Штавише, и обрнуто, воде Потопа и Пасха Изласка добијају своје пуно значење тек када свој одјек и објашњење нађу у водама Крштења које за нас постају и „гроб и даровалиште рођења“ (св. Кирил Јерусалимски), као год и у сазирању (сазерцању) литургијске мистерије Страсне Седмице. Исто важи за све чинове у Литургији – за благосиљање, благодарење, покајање, прозбе, жртвоприношење, улазак… Њихово значење, њихове духовне „димензије“ дате су нам у Светоме Писму, али једино кроз божанствену Литургију оне за нас могу оживљавати у новом, јединственом и свом правом смислу. Све ово значи да предавања о Библији морају бити тесно повезана са литургиком, да би се Библија и Литургија узајамно објашњавале, допуњујући и „раскривајући“, једна другу. Материјал који треба да се обради на овоме пољу тако је велик, да ће у то морати да се уложе страховити напори пре него што метод – који је једном већ био метод древне Цркве – постане и наш и врати нам у свест истинско значење Светог Писма и божанствене Литургије.

Сећање на Христа

Живот и учење Христово такође морају да се „односе“ на богослужење . Добар пример за ово пружа изучавање празника и календара. Наша литургијска година изграђена је на сећању на Христа. Црквени календар испуњава време сећањем на Христа и само време чини сликом спасења и новога живота. За онога за кога је богослужење живо искуство, оно често употребљавано „Данас“ (као на пример, „Данас Он лежи у Своме гр обу“ о Великој Суботи) није просто реторичка фигура. Због тога је истинска функција божанствене Литургије да се у њој и кроз њу све што је Христос једном савршио непрестано враћа у живот, и чини поново присутним , акутализованим у својој вези са нама и нашим спасењем. Празник представља неку врсту уласка и општења са вечним значењем неког догађаја у прошлости, кроз које ми окушамо Царство Божије. Ипак, морамо да признамо да чудесни црквени календар – са својим хармоничким крешчендом празникa и њ иховим постепеним откривањем и унутарњим јединством, другим речима, са истинском радошћу црквеног живота, једва да дотиче црквено-школски наставни програм. Није довољно да деци само дајемо да памте датуме празника и постова. Ми треба да им помогнемо да проникну у дух и атмосферу празника, тако да библијска штива, литургијске химне и појединости обреда у њиховом верском искуству постану једна жива целина.

Ево једног од многих примера. У Новоме Завету не може да се много прочита о Вазнесењу нашега Господа. Ипак, вечно значење и тих неколико речи, неизразиво чудо и радост Вазнесења Сина Човечјег на небеса постају јасни у Литургији тога празника. Како је мало људи који знају ове текстове, како мало оних који их са радошћу ишчекују и, отуда, како их је мало који убиру духовне плодове тога празника. Не бисмо смели рећи – „деца то не разумеју“. Деца запажају не разумевајући, осећају не анализујући. Зар нас службе Страсне Седмице, радост васкршње ноћи, спокојство и ведрина Богородичних празника нису увели у Православље још много пре него што смо научили да разумемо њихово значење?! Тако и саме црквене школе морају бити дубоко укорењене у ритам живота Цркве, а они који поучавају морају да буду свесни и да га сами „живе“.

Значење светих Тајни

Посебна пажња требало би да се обрати на свете Тајне, нарочито на божанствену Литургију . Деца на веронауци обично уче одређења (дефиниције) светих Тајни, а ми бисмо им, опет, морали помоћи да разумеју њихово значење , које се открива кроз литургијску структуру светих Тајни, и у њиховим текстовима. Проучавање свете Тајне Крштења, на пример, прибавља нам обиље материјала за изучавање Светога Писма, хришћанске етике и учења. Тако:

а) Крштење почиње молитвама истеривања и одгоњења ђавола (егзорцизмима), које уводе тему хришћанског схватања зла и сатане и Христове победе над ђаволом (Христово истеривање ђавола и давање силе Цркви да се бори против „кнеза овога света“, итд.). Ову страну хришћанске вере данашњи хришћани, обично, напросто игноришу.

б) Затим долази одрицање од ђавола и сједињавања самог човека са Христом , што представља основни став хришћанина и извор свеколике хришћанске етике („без Мене не можете чинити ништа“).

в) Символ вере: човеково укључивање у веру Цркве и одговорно прихватање те вере.

г) Благосиљање воде: припрема нове „твари“ за нови живот, крштење нашега Господа у Јордану, место „твари“ у животу, козмичке димензије Цркве.

д) Миропомазање: представа уља у Светом Писму, исцељења (милостиви Самарјанин), символ измирења (маслинова гранчица после Потопа), снага, радост.

ђ) Погружавање у воду: суд, смрт, очишћење, поновно рођење, васкрсење… И, најзад, огртање белим огртачем, итд.

Овај нацрт само је „наговештај“ Тајне, али нам помаже да видимо читав низ могућности за катихезу у вези са литургичким проучавањем.

Евхаристија као средиште

Што се свете Евхаристије (Литургије) тиче, она би морала да буде средиште система нашег верског образовања зато што је она само срце Цркве. Обично се проучавање свете Евхаристије ограничава на површно литургијско објашњење: свећа значи ово, кадионица представља оно, итд. Таква објашњења су недовољна. Божанствена Литургија није символ него чин дело) Цркве Христове, кроз који она потпуно остварује развија своју природу. Литургија је свеобујмљујућа тајна спасења, света тајна јединства, љубави, освећења, жртвоприношења, обожења. Све то чини нас као хришћане живима , те би стога целокупно наше верско образовање морало да буде утемељено на светој Евхаристији и да нађе у њој своје испуњење.

У искуству Православне Цркве Литургија је увек била и јесте изражавање вере, ж и вота и учењa Цркве, па отуда представља и једини сигурни пут упознавања са њима. Lex orandi lex est credendi . Дакле, правило молитве јесте и правило вере . И само уколико се вратимо томе правилу, моћи ћемо да поновно откријемо праве основе православног верског образовања.

Александар Шмеман