Без Светих Тајни и подвижничког живота нема духовног излечења

Људи осећају да најезда западњачког духа умртвљује душу и разара све међуличне односе. Зато, људи покушавају да оживе стари начин живота, који је био много човечнији, но, и етос и обичаји нашег народа, као и много тога другог из народног живота, били су уско везани за духовно-терапеутски метод Цркве којим Црква узводи човека ка обожењу.

Наравно, овде треба бити опрезан, зато што има много обичаја који су плод и заостатак паганског идолопоклонства и сујеверја. Јер, нажалост, и у древна хришћанска времена је било мого сујеверја, баш као што је случај и данас. Људи често доживљавају Цркву и Бога као нешто што треба да им помогне да им ствари иду добро у животу. И, чак ни то не треба одбацивати. Тако се људи сабирају на чин благосиљања пшенице светом водицом, да би имали добру жетву.

Али, све што се отуђи од целовитог духовно-терапеутског метода Цркве, од ступњева духовног усавршавања – очишћења, просветљења, и обожења – постаје само мртва форма, од које човеку нема помоћи.

Људи почињу да мисле да је форма сама по себи довољна, што има за последицу привид духовног излечења. Људи мисле да ће се, придржавајући се пуких форми, пронаћи срећу у животу, па онда доживљавају разочарење када је не нађу.

 Ја, напротив, верујем да човек који живи исихастичким Предањем Цркве – које је, још једном понављам, усредсређено на човеково очишћење, просветљење и обожење – може живети Православним Предањем, чак и у солитеру, у савременој урбаној средини, под најнеповољнијим спољашњим околностима.

Многи Новомученици су били слуге турских господара. Они су споља гледано служили турском царству које се борило против Хришћанства. Но, они су, и поред тога, сачуували Предање и достигли Боговиђење, Мучеништво и обожење.

Јер, многи Новомученици су, као што видимо из њихових Житија, имали Боговиђење пре Мучеништва и њихово Мучеништво је било плод Боговиђења.

*****

Лечење душе, заиста, мора бити усредсређено на ум. Помрачени и умртвљени ум лечењем мора да се изнова просветли, е да би изнова оживео. Човек чији је ум духовно болестан, роб је безбројних страсти, помисли и фантазија.

Човек који хоће да се духовно излечи мора, дакле, да усредсреди пажњу управо на лечење свог оболелог ума. Вредно је поменути како Свети Оци описују лечење и обнову ума. Постоје четири средтвса за лечење ума.

То су: Православна Вера, свест о сопственој грешности, помоћ свештеника – духовног лекара и, коначно, одговарајући метод за обнову ума, који се зове православна „аскеза“.

Црква је својеврсна духовна Болница која лечи људе. Црква није друштво добрих и побожних људи, већ благословено Тело Христово унутар кога се људи духовно лече. Црква прима болесне људе и лечи их од њихових духовних болести.

Ми, стога, исповедамо да је Христос Једини Истинити Бог, да је Црква Болница која истински лечи човека, да су Свети Оци истински терапеути који лече силом Христовом, да су Божије заповести духовно-терапеутске и да треба да се трудимо да живимо извршавајући те заповести.

Јер, као што лекарски рецепти нису нешто апстрактно, већ се преписују болесноме чобвеку ради исцељења, тако су и заопивести Христове такође упућене духовно болеснима ради њиховог духовног излечења. Зато треба да се трудимо да испуњавамо све Христове заповести, јер је то пут за духовно излечење нашег срца.

*****

Светотајински живот Цркве није одвојен од аскетског живота Цркве. Са разочарењем констатујем да се у многим новим књигама Света Тајна Божанствене Евхаристије анализира тако да испада да пуко учешће у Евхаристији и пуко причешћивање Крвљу и Телом Христовим јесте оно што по себи обожује човека. Нема сумње да је Света Тајна Евхаристије оно по чему се Православље  неупоредиво разликује од свих осталих религија.

Међутим, ако се изолује, од свецелог духовно-терапеутског метода Цркве, Евхаристија не само да не обожује човека, већ је човеку и на осуду. Благодат Божија у том случају делује као казна.

Много пута сам чуо како православни свештеници у својим проповедима тврде да Свето Причешће спасава човека и да га води ка обожењу, као и да свако од нас мора да се причешћује сваке недеље и томе слично.

Међутим, читаво Предање Цркве учи да одвојене од подвига духовног живота – т.ј. од очишћења, просветљења и обожења – Свете Тајне не могу помоћи човеку.

Свети Оци говоре да Свето Причешће претпоставља аскезу (подвижништво) и да је неодвојиво од аскезе. Аскеза, као што смо већ рекли, претходи и следи Божанственој Евхаристији.

СВЕТА ЕВХАРИСТИЈА КАО ДУХОВСКИ ДОГАЂАЈ

        

         Евхаристији кад говоримо, говоримо у ствари о Цркви. О Цркви, међутим, можемо говорити само полазећи од живе реалности Цркве, а то значи од видљиве и опипљиве реалности, а то је опет Црква окупљена на Вечеру Господњу, на Вечеру Царства, на Евхаристију. Такав приступ Цркви познат је у теолошкој терминологији, нарочито код православних у новије време, као Евхаристијска Еклисиологија. Њу посебно наглашава у наше време познати теолог Јован Зизиулас, Митрополит Пергамски из Васељенске Патријаршије, али њу је на један други начин слично нагласио и католички теолог Луј Бује кад је рекао: "Друго је евхаристијска теологија, а друго је теологија о Евхаристији", и ону прву претпоставља овој другој. 

          Православље сагледава Цркву, дакле, најконкретније и најстварније у Евхаристији, а то значи да је сагледава истовремено у Христу и у Духу Светоме. Црква је Тајна Христова, "то мистирион ту Христу", али је такође и духовска тајна, тајна Духа Светога  "кинониа ту Агиу Пневматос", и делатности Св. Духа у свету, Његове благодати. И једно и друго се реализује, остварује, конкретизује на Евхаристији. И Евхаристија је тајна Оваплоћења, смрти и Васкрсења Христовога, али не мање и тајна Педесетнице. Дакле, догађај Христа Оваплоћеног, Распетог и Васкрслог и догађај силаска и дејства Духа Светога у Цркви. Ово има врло велики значај и, развијено теолошким језиком, требало би рећи да Христологија и Пневматологија леже у основи Еклисиологије и подједнако су у њој заступљене. Иако је полазиште Христологија, ипак је предуслов и conditio sine qua non Пневматологија, кондиционирана је дакле Христологија Пневматологијом. Тек тако је могуће у пуноћи схватити Евхаристију као сабрање, литургијско сабрање Цркве на једном месту, као предујам, антиципацију есхатолошке заједнице Царства Божијега, у којој се Духом Светим већ предокуша и антиципира Царство Божије. 

        Тако је Црква Христова у Евхаристији, схваћена христоцентрично и пневматолошки, заједница која се Духом Светим преображава у есхатолошку заједницу да би преобразила свет и човечанство. Ово има одраза на остале аспекте Цркве и остале димензије Цркве и остале моменте у Цркви, установе и мисију Цркве. Дух Свети је "конститутивни елеменат", да употребимо такав израз, Цркве, али и Евхаристије. Шта више, треба рећи да Дух Свети кондиционира, условљава биће, не само Цркве као такве, него и Христа као Оваплоћеног Богочовека. Његово оваплоћење било је Духом Светим (Лк. 1, 35; Дап. 10, 38). Његово васкрсење и прослављење такође је било Духом Светим (1Петр. 3, 18; Јевр. 9, 14; Рм. 8, 11). 

Ако бисмо употребили језик, посебно савремене еклисиологије, посебно језик поменутог теолога Јована Зизиуласа, могли бисмо рећи да, гледано из христолошке перспективе, Црква је институција, или институцирана на христолошкој основи, и то би била њена христолошка страна. Али Црква на пневматолошкој основи, или пневматолошка страна Цркве било би: да је Црква конституција или конституисана Духом Светим. Другим речима, Црква је установљена на Христу, али је све време саставља Дух Свети, онако како је речено у служби Педесетнице Православне Цркве да Дух Свети "саставља и одржава сав сабор Цркве" . Конкретно: Св. Евхаристију Дух Свети чини да је Заједница верних у Христу и да је Тело Христово. Без Духа Светога немамо ни Христа, ни Цркву, те према томе немамо ни Евхаристију. 

У самој Евхаристији, дакле у Литургији коју служимо, имамо два момента која су кључна и подједнако заступљена и без њих нема Литургије, бар у православној традицији. То је анамнеза и епиклеза. 

             Евхаристија као анамнеза, као "воспоминаније", као сећање (али је српска реч слабија од словенске; "воспоминаније" боље преводи грчку реч "анамнисис", и остаћу при грчкој речи); Евхаристија, дакле, као анамнеза повезује црквену заједницу која служи Литургију и која се налази на Евхаристијском сабрању, повезује је са овим сећањем историјског спасења, историјског Христа, тј. са свим оним што се назива Предање, што говори Ап. Павле у Посланици Коринћанима (11. и 15. глава): "Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад би предан... ово чините у мој спомен" (тј. сећајте се тога). Тако је у Евхаристији садржано и сачувано све оно што дотична евхаристијска заједница доживљава као историју спасења, као службе и као служење (грчки: као литургиа и као литургима). Дакле, и као служење и као службе које то служење обављају, као свештенства, дакле сав историјски континуитет који сваку локалну Цркву, окупљену на Евхаристији, повезује са првом апостолском заједницом, са историјским Христом и Његовим ученицима, са оним што је предато и што је установљено као стално  то би била анамнеза, односно воспоминаније у Св. Евхаристији. 

           Али, то би био само један део историје спасења, јер целокупна економија спасења није само у сећању на Смрт и Васкрсење и Вазнесење Христово, него и на Други Његов долазак, дакле не само на прошлост која се већ збила, него и на будућност која ће се збити, и зато је Литургија или савршавање Евхаристије такође и епиклеза (епиклисис = призив Св. Духа). Духа Светога призивамо и Он нам чини присутним и Христа и Други долазак Христов. Али и у првом моменту у Евхаристији, у анамнези, Дух Свети такође актуализује историјскога Христа и Његово дело. Немамо, дакле, ни анамнезу без Духа Светога. (Имали би, у најбољем случају, само једну "комеморацију", попут протестаната, или пак попут наших "другова комуниста" који обављају комеморацију без трајног смисла и без икаквог непролазног садржаја. Дух Свети, дакле, и анамнезу актуализује, чини од анамнезе присуство, оприсутњење Христа, да Га можемо заједничарити, да можемо партиципирати у Њему. Али, тек са епиклезом долази пуноћа, јер долази улаз есхатона у историју, парусиа — присуство Другог доласка Христовога. И парадоксално, у Литургији Св. Јована Златоустог ми се сећамо тога будућег доласка: "Сећајући се Твога првог доласка:   оваплоћења,   Крста,   гроба,   тридневног Васкрсења, али и  Другог и славног Доласка и Будућег Царства". Парадоксално, да се сећамо онога  што још није дошло, а што у ствари већ долази у Евхаристији, што се антиципира, што је, по оном изразу: већ ту, иако још не у пуноћи ("већ. и још не", • even now and not yet) Царство које није само негде у будућности, како би Оскар Бултман схватио време па и време спасења (Heilsgeshishte), да је то само линеарно продужавање, и тек на крају долазак Царства. Онда би то значило да би Црква у сваком даном моменту историје на Евхаристији била лишена могућности да партиципира у Божијем Царству, требало би тек да га чека. Но, благодарећи Духу Светоме и епиклетичком карактеру Евхаристије, којим Црква призива Духа Светога да дође и да учини дарове телом и крвљу Христовом, а нас партиципантима, заједничарима Христа, Царство је већ овде. Есхатон је већ ушао у историју и тако је Црква постала есхатолошка заједница. 

Црква је тако Тело Христово, а благодарећи Духу Светом, и Тело духовно. "Кад кажемо духовно, вели Св. Јован Златоуст, треба да знамо да је то од Духа Светога", не духовно у смислу спиритуалног, идеалног, идеалистичког. Хришћански језик нема са тим ништа, то је језик Хегела и Шелинга, или не знам чији други, него је у Цркви духовно то од Духа Светога. (Можемо слободно тамо где стоји "духовно" да преводимо генитивом  "од Духа Светога"). Благодарећи присуству и дејству Духа Светога, Евхаристија пројављује целога Христа (totus Christi), Тело неодвојиво од Главе, а не да је Црква само заједница која следује за Христом, као народ кроз пустињу за Мојсијем (што јесте Црква као народ Божији али није само то). Она је истовремено потпуно идентификована, поистовећена са Христом, и тако је "пуноћа Онога који све испуњава у свему" (Еф. 1, 2122). На овај начин Црква има два аспекта, и на Евхаристији су она оба присутна, али је више присутан аспект есхатолошки. Црква је пре свега есхатолошки догађај  есхатолошка заједница која партиципира у Царству Божијем, и она није само сећање и презентирање Христа оваплоћенога, страдајућег, распетога, него и Христа у слави, последњега Адама, који у себи рекапитулира све и сва (Еф. 1, 10; 1Кор. 15, 22. 45. 47). Нека је то "аpархи'', првина, што каже Ап. Павле (Рм. 11, 16; 1Кор. 15, 20), али то је истинска првина која заиста уводи у пуноћу. То је смисао оних речи које је рекао Христос: да ће вам Дух Свети напоменути ("анамниси") споменути, подсетити у вама све о мени. Мене ће Он, у ствари, воспоминати, анамнистички вам представити, али целога, не само "Христа историје", него и "Христа есхатологије". И друго, то је смисао оних речи које су тешке кад их узмете саме за себе, наиме: после сјајне беседе у капернаумској зборници о Хлебу живота, када Христос одједном као да брише то што је рекао па каже: "Дух је оно што оживљава, а тело не користи ничему" (Јн 6, 63). Ако би Црква била само заједница окупљена  нека то јесу и ученици Христови  у име Христово, али без Духа Светога, она би била ипак само "тело", једна историјска, друштвена заједница, религиозна заједница, свеједно  још не би била Тело Христово. Дух Свети је чини да је заиста животворно Тело Христово и да је она спасење света, да је знак Царства овде на земљи, есхатолошка заједница која се преображава да би свет преобразила. 

        Тако је Црква, по речима Св. Максима Исповедника, икона пуноће есхатолошке, али икона у традиционалном смислу православног доживљаја иконе, где икона није бледа слика и сенка, него стварност, символ присуства Онога кога она символише, али истовремено и указује те тако истовремено је прелазна или  транспарентна: указује на онога на кога указује, на Христа.

Слично је и пневматолошко схватање служби у Цркви: да све службе, хиротоније, ординације нису самосвојне или личне харизме, него су бар Духа Светога Цркви и у Цркви, Једнога истога Духа који раздаје дарове Божије да би изграђивао Цркву (Еф. 4, 4; 1Кор. 12, 413), али не као "лична својина" или као дарови који имају "неизгладиви карактер", него као они кроз које зрачи, пројављује се и делује јединствена Тајна, јединствена служба и јединствено служење, а то је свештенство или првосвештенство Христово, а они само указују на Њега Који кроз њих служи и јерургише Духом Светим. Зато је могуће било рећи Светом Игњатију Антиохијском да је епископ икона Христова, јер он указује на Христа и није он тај који служи, него у њему Христос служи дејством и енергијом Духа Светога. 

        Другим  речима,  присуство  Духа   Светог  у Евхаристији и у евхаристијским службама  а треба знати да у православној традицији ниједна служба не бива ван Евхаристије, нити се служитељ поставља ван Евхаристије него само у контексту Евхаристије; дакле хиротонија може бити само у Евхаристији, никако ш in absoluto, него само конкретно у црквеној заједници, за Цркву, за црквену заједницу  такво је да у таквом служењу "Дух Свети се моли за нас и уздише уздасима неисказаним" (Рм. 8, 26), јер ми, макар и као Црква у целини, на челу са епископом, свеједно, не знамо шта ћемо и како се молити или шта ћемо искати и тражити. 

Духовски карактер, пентикостални карактер Цркве на Евхаристији, огледа се у њеној епиклетичкој потпуној зависности од Духа Светога. И без тога она може бити лутајућа заједница кроз историју, попут Израиљске  (да ли ће наћи земљу обећану тек треба чекати), али са Евхаристијом као духовским, пентикосталним дога]ајем, као Педесетницом која се непрекидно наставља, како би рекао Св. Јован Златоусти, то је стално присутност Педесетнице и Црква је већ у Земљи Обећaној, већ у Царству. Црква је заједница која следи за Христом, али истовремено је она есхатолошки народ Божији, не који само иде за Христом, него који је већ сабрани у Христу и око Христа - "сабор Бога међу боговима", како би рекао Св. Григорије Богослов.  И сад, важно је да нагласимо следеће: да Црква у Евхаристији са својим есхатолошким карактером - то би била евхаристијско-есхатолошка димензија Цркве -не пориче ону другу, мисионарско-исtоријску страну Цркве, али ова друга извире из оне прве (како је кратко рекао у свом претходном објашњењу Владика Амфилохије). 

       Црква иде за Христом кроз историју, објављује Јеванђеље, то је прогресивно рашћење Тела Христовога у историји, али је Црква у Евхаристији већ окупљена заједница Царства, где се већ учествује у животу Небеског Јерусалима, јер се доживљава јединство између Христа Главе и Његовога Тела у Духу Светоме, и та пневматолошка страна Цркве која се у Евхаристији остварује, то је слика, тачније речено икона, есхатолошкога сабрања нашега на Њему, у Њему, еп автон (2 Сол. 2, 1), епи то афто (у Делима Апостолским и код Апостола Павла) Јер тако: "Где је Дух Свети ту је и Црква, где је Црква ту је и Дух Свети", како је рекао још Свети Иринеј Лионски. Слање Духа Светога свакој Евхаристији се понавља кроз епиклетичко призивање и силажење Духа Светога, који нам репрезентује, оприсутњује Христа и чини од хлеба и вина - од дарова евхаристијских - Тело и Крв Христову. И само је у том контексту, пневматолошком, објашњиво онда шта су ти дарови и шта су службе које служе тим даровима, а не у теолошко-схоластичким расправама да ли су они на овај или онај начин освећени, да ли су се претворили, да ли је били "трансупстанцијације" или да ли имају свештеници "неизгладив карактер" свог свештенства, и тако даље; питања која практично одвајају свештенство или дарове од пневматолошко-христолошког догађаја Евхаристије, од тог духовског, пентикосталног догађаја, о којем овде говоримо, где је све присутно и све је подједнако неопходно. Тек са Духом Светим дарови Цркве могу постати анафора  принос Богу Оцу, тј. постају Тело и Крв Христова, и свештеници могу функционисати само унутар црквене, духовске заједнице, рефлектујући, изражавајући, пројављујући једно једино свештенство и служење Христово. 

            Тако је Дух Свети заиста Душа Цркве, како се то понекад каже. Он је тај који чини да Црква јесте Црква, и зато је толико важна Његова улога у Евхаристији: и као реактивизатора анамнезе историјске Цркве историјског Христа и Његовог дела спасења и тела спасења, које је Црква; али исто тако и епиклеза Духа Светога, који призиван оприсутњује нам овде Царство и чини нас да смо његови причасници hic et nunc; чини да је то већ оно Царство које нам је Христос завештао (Лк. 22, 29-30) и да је ова заједница есхатолошка заједница Духа Светога. Другим речима, дејство Духа Светога у Евхаристији је оно што чини Евхаристију Евхаристијом и Цркву Црквом. Црква тако доживљава "благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и кинонију Духа Светога" (2 Кор. 13, 13). То значи да је Црква ту у најтешњој заједници Свете Тројице, што је и циљ целокупног домостроја спасења и есхатологије. 

епископ Атанасије Јевтић

Литургија и образовање

У првим данима Цркве, када су се људи „као хришћани саздавали, а не рађали“ (Тертулијан), оглашени је пре ступања у Цркву имао да прође кроз прилично дуго раздобље катихезе (поуке), тј. припреме за свету Тајну Крштења.

Почетком другог столећа у Риму, на пример, катихетска поука трајала је две године. Тада се подразумевало да човек може постати члан Цркве тек пошто упозна њена учења и усвоји их, истински разумевајући законе живота у њој. Током раздобља мисионарског ширења хришћанства преовладавало је крштавање одраслих, а када се то раздобље завршило и када је крштавање деце постало – правило, катихеза је постала очигледни облик послекрштењског поучавања чланова Цркве. У западним црквама катихеза остаје неопходни предуслов за „конфирмацију“, тј. за свету Тајну Миропомазања, која се над дететом обавља на измаку детињства. Православна Црква, пак, одржала је предањску повезаност Крштења и Миропомазања као двоједине свете Тајне кроз коју верујући постаје – члан Цркве. Мада различите Православне помесне Цркве нису разрадиле неки општеобавезујући облик послекрштењске катихезе, опште је и једнодушно прихваћено да деци треба пружити хришћанску поуку и образовање . Ово опште уверење показује да је начело предавања правила вере и правила живота члановима Цркве органски и суштински део црквеног Предања. 

Али, премда је потреба за хришћанским образовањем у начелу опште прихваћена, то се не би могло рећи и када су у питању видови и методе хришћанског образовања. Отворено морамо казати да на томе пољу влада збрка и да ситуација постаје све збрканија зато што поменуту тешкоћу не увиђамо у потпуности, па се отуда ни не трудимо да је превазиђемо. Ово не важи само за различне ситне појединости, него представља такође истину и о темељним проблемима. Добар пример за то јесте опште прихватање тзв. „недељне школе“ у пракси Православних Цркава у Америци. Те „недељне школе“ засигурно су плод једне чисто протестантске философије образовања. Њиховом увођењу у праксу Православне Цркве требало је да претходи критичко процењивање таквих школа у светлости православног схватања сврхе и начела хришћанскога образовања. „Недељне школе“ требало је прилагодити да тој сврси и начелима послуже. Али, такво се питање никада није поставило, па је „недељна школа“, често одржавана и за време служења божанствене Литургије, постала прихваћени образац нашег црквеног образовања а да никада претходно није била разматрана. Овде би се могло навести много других, сличних примера. 

Верујем да би уводно питање морало да буде формулисано на следећи начин: да ли нам наше сопствено православно Предање указује на неке одређене начине и методе хришћанског образовања? Овде јамачно не мислимо на механичко враћање методама поучавања практикованим у разним историјским епохама, него на – духовни напор „читања Предања Цркве“, откривања предањскога духа, његовог увек важећег значења. Православни начин живота се и састоји у том стваралачком „осадашњивању“ (актуализовању) црквенога Предања. Одбијајући да му следујемо, ми свесно или несвесно напуштамо Православље. 

На почетку ове књиге поменуо сам крштењску катихезу зато што она представља најраније сведочанство у црквеном Предању о начину на који је Црква своје чланове учила хришћанском науку и хришћанском закону живота. За нас је, јамачно, важно то што је та катихеза по своме карактеру била – литургијска. Тумачење Светога Писма, објашњење значења Симбола вере (тј. учења, наука Цркве), учење о хришћанском етосу (моралу), другим речима – свеколики садржај хришћанског образовања преносио се у његовој непосредној повезаности са литургијским службама, једним делом чак и у току њих. Трагове такве литургијске катихезе налазимо у нашим данашњим црквеним службама. Тако се први део божанствене Литургије још увек назива литургијом оглашених (катихумена) не само због тога што је оглашенима било допуштено да у њој учествују, него, првенствено, стога што је она и још увек јесте поучавајућа служба , будући да је по самом своме карактеру и својој сврси – дидактичка. 

Велики пост: време поучавања 

Други пример јесте састав и садржина наших великопосних служби . Њих је истински могуће схватити само ако се зна да им је превасходна сврха управо – катихеза. У ранохришћанској Цркви крштавање оглашених вршило се током бденија у ноћи уочи Васкрса, па је Велики пост отуда представљао време темељите припреме за свету Тајну Просвећења (Просветљења), како се у оно доба често називало Крштење. То се најбоље види из великопосног редоследа бибилијских читања. Током тих недеља читају се у целини књиге Постања, пророка Исаије и Прича Соломонових . Зашто? Зато што садрже прави кључ за разумевање Светога Писма као јединствене целине, будући да оцртавају истинске димензије Откривења испуњеног у Исусу Х р исту: у Постању то су – теме стварања, пада и завета; код пророка Исаије теме месијанског обећања и предизображења Месије (Спаситеља) који узима на Себе наше грехе; у Причама Соломоновим то је тема крунисања људске мудрости, људског искуства и знања откривењем божанствене Премудрости, оваплоћенога Слова (Бога Логоса). Током Страсне седмице читање књиге Постања замењује се читањем књиге Изласка , а читање Прича Соломонових – читањем Књиге о Јову . Књ и га Изласка чита се зато што описуј е путовање изабраног народа у обећан у зем љу, „Пасху“ која се испуњава када Христос Спаситељ савршава Свој излазак ка Оцу (Јн. 13,1) и постаје – наша Пасха (1 Кор. 5,7), уводећи нас у обећано Царство. Књига о Јову врхунац је старозаветно г откривења страдајућег Слуге, Онога Кој и побеђује зло Својим савршеним смирењем, љубављу и послушношћу Богу. Тако се све основне теме хришћанске вере и садржаја црквеног учења показују у својој унутарњој повезаности. Стари Завет открива се овде у својој пуној духовној реалности, не просто као нека апстрактна истина него као основа Новога Завета, пут који води ка Христу, обећање и пророчанство испуњено у Њему. Ипак – и то је веома важно – ова се истина не очитује само кроз читање и објашњење текстова. Она је по својој суштини – литургијска, читања су органски срасла са богослужењима која очитују њихово истинско значење. 

Дубоки уздах покајања који се непрестано гласи током великопосних служби, позив на покајање и познање своје крајње немоћи и огреховљености, утврђује у нама расположење које нас чини способним да истински чујемо Свето Писмо, да разумемо њ е гово стварно значење. Са друге стране, састав служби, хармонија прочитаваних библијских штива, обреда и молитава, целокупни „ход“ (кретање) богослужења, оживотворује та штива, даје им „снагу“ да зв уче истинито. Читање светог Јеванђеља и његово тумачење у проповеди нису прости уметак у литургију оглашених . До њих нас доводе и за њих нас припремају „заједнички долазак у храм“ (1 Кор. 11,18), свечано благоси љ ање Царства којим почиње евхаристијска служба, Псалми, улазак у олтар (Мали Вход), певање „Трисвете песме“, узлажење на Горње место). Ове радње нису просто „символи“, оне су свети чинови кроз које Црква саму себе припрема за свету тајну речи Божије . Током Литургије Пређеосвећених Дарова , свештеник након читања из Књиге Постања узима из олтара свећу и, благосиљајући њоме сабране верне, говори: „Светлост Христова просвећује све!“ Ова радња означава дар разумевања онога што ће верни чути и, истовремено, указује на последњи смисао целокупног Светог Писма – на Исуса Христа. А онда, најзад , врхунећа тачка литургијскога живота Цркве јесте богослужење Велике Суботе, са погребењем, читањем петнаест пророчанстава и замењивањем црних одежди белима у навечерје Васкрсења. Ова служба, ако се на прави начин разуме, представља потпуну катихезу Васкрса . 

Таквих примера могли бисмо навести још много. Ипак, и ови поменути довољни су да разјаснимо да „литургијска катихеза“ није само неки занимљив обичај древне Цркве, него предањски метод верскога образовања, органски део саме природе Цркве и њеног схватања духовнога „просветљења“. 

III 

Литургијска катихеза показује нам најважнију сврху , циљ верскога образовања онако како га схвата Црква. А тај циљ је укључити појединца у живот Цркве . Наглашавам: није у питању просто саопштавање „религијскога знања“, није вежбање људскога бића да постане „ваљана личност“, него – „назидавање“, „изграђивање“ уда Тела Христовога, припадника (члана) „изабраног рода“ и „светога народа“ (1. Петр. 2,9) чији мистички живот у овоме свету почиње даном Педесетнице. „И учини га (је) словесном овцом у светоме стаду Твоме, Христе, часним удом Цркве Твоје “, каже молитва Крштења. Верско образовање није ништа друго до откривање онога што се човеку догодило о поновном рођењу водом и Духом, када је постао удом (чланом) Цркве . 

Појам Цркве као Божијега народа и Тела Христовога постао је а пстрактан за савремене хришћане. Са друге стране, пак , Црква се поистоветила са „црквеном општином“, законски конституисаним верничким удружењем са његовим пословним састанцима, изборима, гласањима, имовином и финансијским пословањима. Са друге стране, ми долазимо у црквено здање ради молитве, ради „испуњавања својих религијских дужности “, уживања у добром појању, и ради примања утехе и укрепљења. Црквена општина схвата се као средство за обезбеђивање материјалног благостања црквенога здања и њего в их садржаја. Сврха цркве као здања јесте да пружи душевно задовољство које верници црпу из лепоте црквених служби и свести да су испунили своју религијску дужност. Али, савремени хришћани су заборавили, или можда уопште нису ни знали, да је све ово споредно у поређењу са оним главним. А то главно јесте назидање Цркве Христове, узрастање свију у новоме јединству у Христу, које су примили у Крштењу и које вазда примају у Светој Евхаристији: „И сједини нас све једне с другима, који постасмо причасници једнога Тела и Чаше у заједници Светога Духа“ (Литургија св. Василија Великог). „Јер се и једним Духом сви крстимо у једно Тело“ (1. Кор. 12,13), „Где је Црква, тамо је и Дух Свети; где је Дух Свети, тамо је и Црква и пуноћа благодати“ (св. Иринеј Лионски, Против јеретика III 24,1). 

Црква: нови живот у Христу 

Хришћанство није ни филозофија ни морал ни ритуал, него – дар новога живота у Христу , и тај нови живот јесте Црква. У њој ми „који смо сада помиловани“ (1. Петр. 2,10) сачињавамо нови народ под заштитом Божијом, који Богу приноси духовно благодарење и жртву, и наставља Његово дело у свету, као сведок спасења који узраста у познању Истине и Благодати; отуда и јединствено место и улога Литургије у животу тога народа. Литургијске службе нису један од „аспеката“ Цркве, оне изражавају саму њену суштину, оне су њено дисање, њени животни дамари, њено постојано самооткривање. Кроз свете Тајне, а нарочито кроз свету Тајну Евхаристије, Црква – како је то изразио један теолог – вазда „постаје оно што јесте“, тј. Тело Христово, ново јединство људи у Њему. Литургија пре свега подразумева сабрање верних , чак и сама реч „Црква“ (Еклисија) значи управо сабрање , „где се двоје и тро ј е саберу… “. У овоме сабрању и кроз њега ми, мада нас је много, јесмо једно тело (1. Кор. 12,12). Кроз Литургију ми улазимо у општење (заједницу) са Словом Божијим, и учимо се да упознајемо Његову вољу, да се сећамо смрти и Васкрсења Христова и да примамо дарове Духа Светога неопходне за наш хришћански живот и деловање у свету. Заиста би се могло рећи да кроз своју Литургију Црква постаје „јединство вере и љубави“, како је то одредио св. Игнатије Антиохијски. Свете Тајне Крштења и Миропомазања уводе нас у живот Цркве. Крштење је наше рођење за нови живот. Свето Миро посвећује нас за службу Богу заједно са свим осталим члановима Цркве. У светој Тајни Евхаристије ми обнављамо дар јединства, кроз једно жртвоприношење и заједничарење у једноме Хлебу и једној Чаши. Дневним, недељним и годишњим литургијским циклусима Црква испуњава време сећањем на Христа. Његово присуство и благодат Светога Духа – све стране нашега живота. Укратко, кроз божанствену Литургију скупина људских бића („црквена општина“, парохија) остварује себе као Цркву, тј. као ново јединство, као богопознање и богоопштење. 

Образовање: „Окусите и видите“ 

Шта би онда требало да буде хришћанско образовање, ако не увођење у живот Цркве, откривање његовог значења, његових садржаја и његове сврхе? И како то образовање може увести било кога у живот Цркве, ако не учествовањем у литургијским службама, са једне стране, и њиховим тумачењем , са друге стране?! „Окусите и видите како је добар Господ“: најпре – окусите, па онда – видите, тј. појмите. Метод литургијске катихезе је истински православни метод верског образовања зато што происходи из саме Цркве и зато што је Црква његово одредиште. У прошлости су оглашени (катихумени) најпре били довођени на црквено сабрање, па су им тек онда објашњавани значење, радост и сврха таквог сабрања. И шта бисмо уопште и могли саопштавати у н ашем хришћанском образовању данас, ако тумачењу не претходи искуство , све оно што смо несвесно удахнули и упили у себе чак и пре него што смо почели да га разумевамо?! 

Све што сам горе рекао могло би да изгледа утопистички у нашим садашњим условима. Како се ове теорије могу спровести у дело? Како могу постати делотворне? Нема лаког и једноставног одговора на то питање. Желели то или не, ми смо данас позвани на страховито тежак задатак поновнога премишљања црквенога Предања у целини и његовога примењивања у условима коренито различитим од оних у прошлости. То је посао за више поколења, али се ми морамо бар суочити са њиме и постати свесни његовога значења. Уступци, привремена решења, прилагођавања – све је то прихвативо једино под условом да непоколебиво и једном заувек одбијемо да мењамо Предање Цркве, да снижавамо висине његових мера да бисмо их „подесили“ према нашим потребама.

Обновљење схватања Цркве 

Пре свега, морали бисмо признати да се проблем верскога подизања наше деце не може вештачки оделити од проблема обнове свеколике православне заједнице. Оно што сами не живимо, не можемо ни проповедати. Наше ће цркве имати онакве школе какве заслужују. Очигледно је да обновљење „литургијске веронауке“ захтева пре свега обнову литургијског живота Цркве његовим бољим разумевањем од стране верних, одговорнијим ставом према том животу, много активнијим учествовањем у њему. Све док будемо имали „приватне Литургије“ током Страсне Седмице, све док наше цркве буду празне на дан наше – духовно и теолошки најдивније – службе, службе Велике Суботе, све док свештеници тога дана буду заузети благосиљањем васкршње хране по кућама, све док Крштење буде представљало приватну породичну свечаност а венчање – друштвену церемонију у којој је фотограф много важнији од свештеника, све док свето Причешће Телом и Крвљу Христовом буде била „дужност“ коју треба испунити једном годишње , речју све док ове појаве постоје, тешко је нашу децу учити да у литургијским богослужењима виде саму суштину Цркве, срж њених учења и њенога живота. Неопходна нам је и литургијска катихеза за одрасле, али и за само свештенство. Потребна нам је обнова самог схватања Цркв е , одуховљење црквене општине, обнова нашег молитвеног живота. Све је ово основни услов за истинско хришћанско образовање наше деце, и ако се не суочимо с тим све наше расправе о „методима “ и „принципима“ школске делатности у Цркви остаће неупотребиве . 

IV 

Говор е ћи о месту које треба да з ау з има литургијска побожност у нашем верском образовном систему, ипак ћу се ограничити на неколико основних разматрања. Као што сам већ рекао, мислим да још није сазрело време за подробнија практична упутства. Стога се морамо суочити са дугорочним и тешким задатком усклађивања предањских начела црквенога образовања са важећим и употребљивим савременим образовним методима. Оданост Предању нипошто не значи одбијање и осуђивање свега што је „ново“ и „савремено“ само зато што је ново и савремено. Она просто захтева од нас да „испитујемо духове јесу ли од Бога (1. Јн. 4,1). То у суштини отвара могућност употребе – у славу Божију – свеколиких достигнућа људскога разума, људскога стваралаштва и знања. 

Искуство Цркве 

Као по правилу, деца воле да бораве у цркви – та нагонска пријемчивост и заинтересованост за богослужења јесте темељ на коме морамо да градимо нашу верску просвету. Када се родитељи брину да ће им се деца уморити због дуготрајности служби, они тиме подсвесно изражавају бригу не за децу него – за саме себе. Деца много лакше од одраслих улазе у свет црквенога обреда, у литургијску симболику. Она осећају и поштују „атмосферу“ побожности. Искуство „Светиње“, тог мистериум тремендум (трепетног тајанства) које је у корену сваке религије, осећање сусрета са Неким Ко је изнад свакодневног нашег живота, много је доступније деци него нама. „Ако се не обратите и не постанете као деца“ (Мт. 18,3): ове се речи односе на пријемчивост, на духовну отвореност, природност коју смо изгубили прераставши дечији узраст. Колико је само људи своје животе одало служењу Богу и посветило саме себе Цркви, колико их је од свога најранијег детињства као највећу драгоценост у себи сабирало љубав за дом Божији и радост литургијскога искуства! Стога је прва дужност родитеља и васпитача да „пусте децу да долазе… да им не бране“ (Мт. 19,14) да посећују цркву. Управо ту деца морају по први пут да чују реч – Бог . У учионици је ову реч тешко разумети, она остаје некако апстрактна. Али у цркви та реч је такорећи „у свом елементу“. Сви ми у детињству поседујемо истинску способност за разумевање свега , не интелектуалну но способност васцелог нашег бића , и тада за нас нема веће радости на земљи но боравити у цркви, учествовати у службама, (у)дисати миомир Царства Небескога које је – „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14,17). 

Библија и Литургија 

Веза између проучавања Библије и литургијских служби . Обично се Стари и Нови Завет предају као нешто што нема никакве везе са животом Цркве, низ занимљивих приповести (о потопу, Нојевој барци, бекству из Египта, итд.) за које се претпоставља да попут бајки живо делују на детињу машту, али које често остају само „приче“. Када деца одрасту, она више не знају шта би са њима. Ипак, Библија је, као што смо већ рекли, пре свега књига Цркве, не само у смислу да Црква „јемчи“ њену богонадахнутост, но зато што се управо живот Цркве, у првом реду онај литургијски, састоји у сталном обнављању разумевања Светога Писма. Језик Цркве, језик богослужења је језик – Библије, не само буквално (јер, више од половине свију литургијских текстова јесу библијски), но и у смислу да су читава структура богослужења, обреда, символике и сликовности, као и дух богослужења у целини непосредно повезани са Светим Писмом и дубоко у њему укорењени. 

Без познавања Светога Писма ми наше богослужење не можемо разумети. Штавише, истинита је и обрнута тврдња: значење Светога Писма очитује се у богослужењу. То нам даје кључ за тумачење Писма. Тако се, на пример, значење воде у Крштењу, уља у миросању или смисао везе између силаска Духа Светога и Педесетнице (тј. педесетог дана по Васкрсењу) не може схватити уколико се нисмо бавили темама воде, уља и Духа Светога у Старом и Новом Завету. Штавише, и обрнуто, воде Потопа и Пасха Изласка добијају своје пуно значење тек када свој одјек и објашњење нађу у водама Крштења које за нас постају и „гроб и даровалиште рођења“ (св. Кирил Јерусалимски), као год и у сазирању (сазерцању) литургијске мистерије Страсне Седмице. Исто важи за све чинове у Литургији – за благосиљање, благодарење, покајање, прозбе, жртвоприношење, улазак… Њихово значење, њихове духовне „димензије“ дате су нам у Светоме Писму, али једино кроз божанствену Литургију оне за нас могу оживљавати у новом, јединственом и свом правом смислу. Све ово значи да предавања о Библији морају бити тесно повезана са литургиком, да би се Библија и Литургија узајамно објашњавале, допуњујући и „раскривајући“, једна другу. Материјал који треба да се обради на овоме пољу тако је велик, да ће у то морати да се уложе страховити напори пре него што метод – који је једном већ био метод древне Цркве – постане и наш и врати нам у свест истинско значење Светог Писма и божанствене Литургије. 

Сећање на Христа 

Живот и учење Христово такође морају да се „односе“ на богослужење . Добар пример за ово пружа изучавање празника и календара. Наша литургијска година изграђена је на сећању на Христа. Црквени календар испуњава време сећањем на Христа и само време чини сликом спасења и новога живота. За онога за кога је богослужење живо искуство, оно често употребљавано „Данас“ (као на пример, „Данас Он лежи у Своме гр обу“ о Великој Суботи) није просто реторичка фигура. Због тога је истинска функција божанствене Литургије да се у њој и кроз њу све што је Христос једном савршио непрестано враћа у живот, и чини поново присутним , акутализованим у својој вези са нама и нашим спасењем. Празник представља неку врсту уласка и општења са вечним значењем неког догађаја у прошлости, кроз које ми окушамо Царство Божије. Ипак, морамо да признамо да чудесни црквени календар – са својим хармоничким крешчендом празникa и њ иховим постепеним откривањем и унутарњим јединством, другим речима, са истинском радошћу црквеног живота, једва да дотиче црквено-школски наставни програм. Није довољно да деци само дајемо да памте датуме празника и постова. Ми треба да им помогнемо да проникну у дух и атмосферу празника, тако да библијска штива, литургијске химне и појединости обреда у њиховом верском искуству постану једна жива целина. 

Ево једног од многих примера. У Новоме Завету не може да се много прочита о Вазнесењу нашега Господа. Ипак, вечно значење и тих неколико речи, неизразиво чудо и радост Вазнесења Сина Човечјег на небеса постају јасни у Литургији тога празника. Како је мало људи који знају ове текстове, како мало оних који их са радошћу ишчекују и, отуда, како их је мало који убиру духовне плодове тога празника. Не бисмо смели рећи – „деца то не разумеју“. Деца запажају не разумевајући, осећају не анализујући. Зар нас службе Страсне Седмице, радост васкршње ноћи, спокојство и ведрина Богородичних празника нису увели у Православље још много пре него што смо научили да разумемо њихово значење?! Тако и саме црквене школе морају бити дубоко укорењене у ритам живота Цркве, а они који поучавају морају да буду свесни и да га сами „живе“. 

Значење светих Тајни 

Посебна пажња требало би да се обрати на свете Тајне, нарочито на божанствену Литургију . Деца на веронауци обично уче одређења (дефиниције) светих Тајни, а ми бисмо им, опет, морали помоћи да разумеју њихово значење , које се открива кроз литургијску структуру светих Тајни, и у њиховим текстовима. Проучавање свете Тајне Крштења, на пример, прибавља нам обиље материјала за изучавање Светога Писма, хришћанске етике и учења. Тако: 

а) Крштење почиње молитвама истеривања и одгоњења ђавола (егзорцизмима), које уводе тему хришћанског схватања зла и сатане и Христове победе над ђаволом (Христово истеривање ђавола и давање силе Цркви да се бори против „кнеза овога света“, итд.). Ову страну хришћанске вере данашњи хришћани, обично, напросто игноришу. 

б) Затим долази одрицање од ђавола и сједињавања самог човека са Христом , што представља основни став хришћанина и извор свеколике хришћанске етике („без Мене не можете чинити ништа“). 

в) Символ вере: човеково укључивање у веру Цркве и одговорно прихватање те вере. 

г) Благосиљање воде: припрема нове „твари“ за нови живот, крштење нашега Господа у Јордану, место „твари“ у животу, козмичке димензије Цркве. 

д) Миропомазање: представа уља у Светом Писму, исцељења (милостиви Самарјанин), символ измирења (маслинова гранчица после Потопа), снага, радост. 

ђ) Погружавање у воду: суд, смрт, очишћење, поновно рођење, васкрсење… И, најзад, огртање белим огртачем, итд. 

Овај нацрт само је „наговештај“ Тајне, али нам помаже да видимо читав низ могућности за катихезу у вези са литургичким проучавањем. 

Евхаристија као средиште 

Што се свете Евхаристије (Литургије) тиче, она би морала да буде средиште система нашег верског образовања зато што је она само срце Цркве. Обично се проучавање свете Евхаристије ограничава на површно литургијско објашњење: свећа значи ово, кадионица представља оно, итд. Таква објашњења су недовољна. Божанствена Литургија није символ него чин дело) Цркве Христове, кроз који она потпуно остварује развија своју природу. Литургија је свеобујмљујућа тајна спасења, света тајна јединства, љубави, освећења, жртвоприношења, обожења. Све то чини нас као хришћане живима , те би стога целокупно наше верско образовање морало да буде утемељено на светој Евхаристији и да нађе у њој своје испуњење. 

У искуству Православне Цркве Литургија је увек била и јесте изражавање вере, ж и вота и учењa Цркве, па отуда представља и једини сигурни пут упознавања са њима. Lex orandi lex est credendi . Дакле, правило молитве јесте и правило вере . И само уколико се вратимо томе правилу, моћи ћемо да поновно откријемо праве основе православног верског образовања.

Александар Шмеман