САХРАНА ИЛИ КРЕМИРАЊЕ: НЕПОВРАТНИ ЗАБОРАВ ИЛИ ВЕЧНО ПАМЋЕЊЕ?

За православну хришћанску веру постоје две основне истине у вези човека. Прва је, да човек има психосоматско биће, и друга, да је његова душа вечна у природи својој. Тело људско је нераскидиво повезано са душом, а душа са божанском стварношћу.

Црква има, не само учење о души, него и дубоко искуство о њој. Она има, не само мишљење по том питању, него и доживљај истине, чије се откривење преноси, не само учењем, него се и искуством потврђује. Црква говори, не оно што зна, већ преноси (пресађује) оно што доживљава. Посматрајући свакога човека, она у њему препознаје, не само тело и његово присуство у времену, већ и икону Божију, која се одсликава у души његовој и препознаје његове вечне димензије. Како да се Црква одрекне тога?

Човек није само тело, здравље, оно што видимо. Нити је душа, опет, расположење, психичке особине, пројава можданих функција, природни елемент понашања – оно што можемо да схватимо. Ризница људског бића је душа као личност, као слика божанске славе, као самовласност, као могућност учешћа у вечности, као благодат превазилажења себе. Све што је у вези са душом представља свештени догађај. Тај елемент има везе са спасењем, освећењем, сједињењем са Богом, са доживљајем вечне перспективе човека. Душа је елемент који, будући да постоји, чини човека свештеним.

Душа је, у том смислу, окружена телом које она преображава у свој храм. Тело, које чува ризницу душе, није за њу тамница. Тело, пак, које у животу нисмо поштовали, нити га из љубави према животу одржавали, које смо, са једне стране, неговали у лабораторијама, али смо га у суштини животним делима упропастили, тело за које је медицина позвана да излечи на њему, не само последице природног пропадања, него и у њему неправославан начин и схватање живота; тело које је сама душа наша занемарила, и уместо да заједно са њим изврши свој свештени циљ, оно задовољава сладострасна стремљења и грешна расположења – и то уз прихватање и законито покривање од стране друштва – једноставно је, дакле, да то тело, такво друштво и душа, желе да спале, како би довршили своје дело и уклонили своју нечасност.

За Цркву, ствари су сасвим другачије. Човек, докле год живи, гледа на тело као на жртвеник. Зато и брутална интервенција на њему и потчињење нагонима, који потчињавају самовласност (=слободу), показује непоштовање и представља оскрнављење и грех. Одржавање и храњење тела увек бива уз молитву – молитве за трпезу – старање о његовом здрављу везано је за Свету Тајну Јелеосвећење; размножавање – за Свету Тајну Брака – и на крају, освећење – које се постиже причешћем Христовим Телом и Крвљу.

Када се човек упокоји, његово тело видимо као мошти. Тада се и наше поштовање према телу повећава. Мошти представљају успомену на свештенодејство које се у њему збивало – спасење душе – и подсећање на оно друго, које се сада незнано наставља изван њега – прослављење душе. Тело не очекује сопствено уништење, већ своје друго обличје (Мк.16, 12), пресаздање у древну красоту. To je разлог због кога Црква приступа телу са посебним поштовањем и свештеним осећањима. Ми ни зидане храмове не спаљујемо, а камоли храмове душе.

Речено наравно значи, не да је тело нешто што не сме да се дотакне и да одричемо било какву интервенцију на њему. Тело је елемент у човеку који је подложан пропадљивости. Природно пропадање је можда најснажнији подсетник на нашу палу природу. Сваки насилни покрет који заступа ниподаштавање тела, ниподаштава и душу. Зато на телу интервенишемо само када га лечимо, заустављајући напредовање пропадљивости, када и колико можемо. Процес пропадања треба да буде потпуно природан и никада принудан. Њега предузима само Бог у околностима о којима Он сам промишља, у оквиру одговорности коју је задао природи. То је други разлог зашто Црква негира спаљивање мртвих. Она препушта природи да преузме одговорност разлагања тела, не спаљујући га, него га остављајући да се угаси. Што значи да, од тренутка када природа дозволи да неки део остане, то има свој разлог. Када се и природа одриче потпуног распадања људског тела, зар онда озакоњено спаљивање тела није дело незаконитог насиља?

Земни остаци указују на то да су сва тела, са једне стране, истоветна, али и да међу њима има разлике. Мале дечије кости другачије су од костију одраслог човека. Људске кости другачије су од животињских костију. Када се, пак, спале, прах све изједначава. И у случају да се прах не проспе, него да се чува, разлике нема, јер су оне (спаљивањем) заувек нестале. Заједно са особинама личности, нестала је и слика човека, макар остатке пепела и не просули; заједно са мрвицама друштвеног поштовања, дефинитивно се брише сваки траг његовог присуства. Егзистенцијална смрт потписала је природну смрт.

Човекови остаци нису сравњење и одсуство, већ идентитет и врсте и личности и његово присуство. Борба за очување земних остатака, моштију људских, у колико год је могуће већој мери на овом свету, подједнако је важна као и потреба да се очува, колико год је више могуће, његов лик у другом. Наше поштовање моштију упокојених потврђује нашу веру у бесмртну душу.

Умрли нису мртви, већ упокојени. Полажу се са поштовањем у гроб, окренути према истоку са надом и ишчекивањем свога васкрсења са Христом. Црква свесно одбацује назив «νεκροταφεία» за гробља (тј. места где се мртви сахрањују), и инсистира на називу «κοιµητήρια» (тј. почивалишта). И то чини, не из психолошких разлога – да не бисмо дивљали – већ из разлога чисто духовних: мртав не значи скончао (=τελειωµένος), већ савршен (=τετελειωµένος). Кончина не значи крај, већ усавршење. Остаци упокојених представљају спомен на њихов прошли живот, сећање на њихово садашње стање, али и подсећање на нашу будућу перспективу, што се никаквим законом не може спалити.

Црква поштује, не тело засебно од душе, већ и тело и душу у јединству, човека у целини. У опасности да човек буде заборављен, будући да се његова душа не види, чувамо тело, које нас подсећа на душу, не само када је тело делатно, већ и када само постоји. Дефинитивно уништење тела, његово спаљивање, није спаљивање мртвог човека – онога што је сагориво – већ покушај спаљивања његове живе душе – онога што је неуништиво.

Душа живи. Види се по томе што мошти имају живот, наравно не биолошки, већ извесни вид духовног живота, који је потврђен. Када имамо личности чији је доживљај духовне реалности био толико снажан, да су још и док су живели у времену и одебљалости овога света, дејствовали на фреквенцијама другога, онда је њихова смрт – уснуће које се отпечаћује на њиховим моштима. Драгоцено је искуство Цркве, непрестано потврђивано, да велики број моштију показује посебну благодат. Познато је да мошти светогорских монаха, као и других освештаних људи, чији је живот почаствовао тело и чија је душа пројавила већу снагу и живост од тела, често задржавају задивљујућу гипкост, сатима после упокојења. Не коче се!

Такође и доказан миомирис, боја воска, чудотворна благодат, као и природна нетрулежност целога тела Светих, елементи неуобичајени и природно необјашњиви – очекивани су феномени духовне реалности. Те мошти, за Православно предање и савест, представљају имање драгоценије и од њеног учења; ризнице неопходније и од њених сасуда. На моштима Светих Мученика постављају се Свете Трпезе. Ако би их спалила, Црква би жртвовала своје Свештене Жртвенике, уништавајући своју животворну утробу.

Душа постоји, живи и препознаје своје тело и после смрти. Она види и може да гледа спаљивање свог тела. Да ли се, дакле, усаглашава? Она сама, у стању у коме се налази, не може да буде оштећена нашим дејствима, па ни када она уништавају њено тело. Међутим, непоштовање према њој штети нама. Етички критеријум, у тако пресудној одлуци за Цркву, духован је, и нема везе са изборима умртвљеног друштва, које се одриче сопствене бесмртности, али има везе са жељама бесмртне душе, душе која потврђује своју вечност.

Ако би нас упитали на који начин бисмо желели да са овог света оде неко наш: од можданог удара, престанка рада срца, деформисан опекотинама, или да буде спаљен у пламену и пожару, имам утисак да бисмо признали да је, од наведених начина, најтрагичнији последњи. Природно је за човека, када се опрашта од некогa свога, да жели да последњи пут види себи близак лик, а не одвратан, доспео до нечовечног, одбојног и безличног праха. Суптилна љубав тих тренутака изражава се као потреба да се загрли, пољуби, да се насити погледом, да се испољи нежност на телу без душе. Ако нас рањава насиље природе, како ми изабирамо насиље сопствене самовласности? Када је нешто што губимо драгоцено, ми се трудимо да од тога задржимо колико год више можемо. Никада не озакоњујемо насилно ниподаштавање последњег непроцењивог његовог остатка.

Одлука да на нашим гробљима нема места, равна је увреди. Ако немамо, онда да направимо. Љубав прави и место и услове. Хришћанска потреба никада није суштинска, и увек потврђује тесан простор у срцу. Потреба за поштовањем је много већа за онога који додељује, него за онога који прима.

Овако како иде наше друштво, не да ће имати само недостатак простора, него неће моћи да нађе ни људе који би сахрањивали, можда и кремирали, упокојене. У непрегледном старачком дому нашег «цивилизованог» света, у коме постоји тенденција да младих буде мање него старих, а рађања много ређа од смрти, биће мртвих, које неће имати ко да сахрани. Уместо да се наше друштво заинтересује за почетак живота, на пример, за демографски проблем, превише се занима за крај, кремирање. Исти менталитет који избегава рађање, то јест живот, такође одбацује старе, предлаже еутаназију, не подноси упокојене, одриче се стварања и изабира кремирање. Тај менталитет потписује дефинитиван крај краја, крај сврхе, крај човека.

Они који су пренебрегли право човека на Бога и погазили неотуђива Божија права на човека, само они могу да се позивају на такозвана људска права, да би озаконили своје непоштовање човека.

Кремирање упокојених није индивидуално право човека који је већ покојан. Очување његовог тела представља друштвену обавезу поштовања и очувања његове личности. Није могуће да се воља једног – макар се то назвало и правом – сукобљава са потребом поштовања целине. Не може нечије право да буде.- да га ми спалимо! Није питање да ли неко жели да буде спаљен, него: да ли ће друштво пристати да га спали.

Кремирањем упокојених друштво потписује сопствени крај: своје поништење. Друштво које не прихвата човека ни у болести, ни у слабости, ни у смрти, друштво које спаљује своје упокојене, друштво које уништава спомен живота и сећање на своје чланове – њихове мошти – друштво које почетак човека чини вештачки и технички, и његов крај дефинитивним и неповратним, друштво које се одриче даха вечности и барикадира се у загушљивом простору пролазности, какве везе то друштво може да има са животом? Чак су и атеисти наглашавали сећање на своје земаљске богове, мумифицирајући њихова тела (случај са Лењином), или где то није било могуће, правећи скулптуре и лажне слике. Изгледа да су резултати хуманости без Бога, цивилизације без вредности и нихилизма без сврхе, резултат збрке атеизма – нестајање човека, спаљивање његовог последњег остатка. Спаљивање упокојених води у спаљивање људског достојанства.

Након свега реченог, не да Цркви није допуштено, него она не може, и одбија да прихвати просто употребно, а нимало убедљиво, решење минорне практичне тежине, и да жртвује доживљај свог поштовања божанствености личности свакога човека, шта више, човека кога је она у својој крстионици крстила, почаствујући истовремено и душу и тело. Оно што је највеће не може да се покори ономе што је најмање. Немогуће је да онај који верује у Христа и Цркву и прихвата њен предлог живота, који доживљава стварност душе и поштује човека – не поштује и тело. Телу је од стране друштва потребно више части и поштовања после упокојења, више од свег старања и заштите које је оно примило од самог човека током његовог живота.

 Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау)

ЛИТУРГИЈА И ОБРАЗОВАЊЕ

I

У првим данима Цркве, када су се људи „као хришћани саздавали, а не рађали“ (Тертулијан), оглашени је пре ступања у Цркву имао да прође кроз прилично дуго раздобље катихезе (поуке), тј. припреме за свету Тајну Крштења.

Почетком другог столећа у Риму, на пример, катихетска поука трајала је две године. Тада се подразумевало да човек може постати члан Цркве тек пошто упозна њена учења и усвоји их, истински разумевајући законе живота у њој. Током раздобља мисионарског ширења хришћанства преовладавало је крштавање одраслих, а када се то раздобље завршило и када је крштавање деце постало – правило, катихеза је постала очигледни облик послекрштењског поучавања чланова Цркве. У западним црквама катихеза остаје неопходни предуслов за „конфирмацију“, тј. за свету Тајну Миропомазања, која се над дететом обавља на измаку детињства. Православна Црква, пак, одржала је предањску повезаност Крштења и Миропомазања као двоједине свете Тајне кроз коју верујући постаје – члан Цркве. Мада различите Православне помесне Цркве нису разрадиле неки општеобавезујући облик послекрштењске катихезе, опште је и једнодушно прихваћено да деци треба пружити хришћанску поуку и образовање . Ово опште уверење показује да је начело предавања правила вере и правила живота члановима Цркве органски и суштински део црквеног Предања.

Али, премда је потреба за хришћанским образовањем у начелу опште прихваћена, то се не би могло рећи и када су у питању видови и методе хришћанског образовања. Отворено морамо казати да на томе пољу влада збрка и да ситуација постаје све збрканија зато што поменуту тешкоћу не увиђамо у потпуности, па се отуда ни не трудимо да је превазиђемо. Ово не важи само за различне ситне појединости, него представља такође истину и о темељним проблемима. Добар пример за то јесте опште прихватање тзв. „недељне школе“ у пракси Православних Цркава у Америци. Те „недељне школе“ засигурно су плод једне чисто протестантске философије образовања. Њиховом увођењу у праксу Православне Цркве требало је да претходи критичко процењивање таквих школа у светлости православног схватања сврхе и начела хришћанскога образовања. „Недељне школе“ требало је прилагодити да тој сврси и начелима послуже. Али, такво се питање никада није поставило, па је „недељна школа“, често одржавана и за време служења божанствене Литургије, постала прихваћени образац нашег црквеног образовања а да никада претходно није била разматрана. Овде би се могло навести много других, сличних примера.

Верујем да би уводно питање морало да буде формулисано на следећи начин: да ли нам наше сопствено православно Предање указује на неке одређене начине и методе хришћанског образовања? Овде јамачно не мислимо на механичко враћање методама поучавања практикованим у разним историјским епохама, него на – духовни напор „читања Предања Цркве“, откривања предањскога духа, његовог увек важећег значења. Православни начин живота се и састоји у том стваралачком „осадашњивању“ (актуализовању) црквенога Предања. Одбијајући да му следујемо, ми свесно или несвесно напуштамо Православље.

На почетку ове књиге поменуо сам крштењску катихезу зато што она представља најраније сведочанство у црквеном Предању о начину на који је Црква своје чланове учила хришћанском науку и хришћанском закону живота. За нас је, јамачно, важно то што је та катихеза по своме карактеру била – литургијска. Тумачење Светога Писма, објашњење значења Симбола вере (тј. учења, наука Цркве), учење о хришћанском етосу (моралу), другим речима – свеколики садржај хришћанског образовања преносио се у његовој непосредној повезаности са литургијским службама, једним делом чак и у току њих. Трагове такве литургијске катихезе налазимо у нашим данашњим црквеним службама. Тако се први део божанствене Литургије још увек назива литургијом оглашених (катихумена) не само због тога што је оглашенима било допуштено да у њој учествују, него, првенствено, стога што је она и још увек јесте поучавајућа служба , будући да је по самом своме карактеру и својој сврси – дидактичка.

Велики пост: време поучавања

Други пример јесте састав и садржина наших великопосних служби . Њих је истински могуће схватити само ако се зна да им је превасходна сврха управо – катихеза. У ранохришћанској Цркви крштавање оглашених вршило се током бденија у ноћи уочи Васкрса, па је Велики пост отуда представљао време темељите припреме за свету Тајну Просвећења (Просветљења), како се у оно доба често називало Крштење. То се најбоље види из великопосног редоследа бибилијских читања. Током тих недеља читају се у целини књиге Постања, пророка Исаије и Прича Соломонових . Зашто? Зато што садрже прави кључ за разумевање Светога Писма као јединствене целине, будући да оцртавају истинске димензије Откривења испуњеног у Исусу Х р исту: у Постању то су – теме стварања, пада и завета; код пророка Исаије теме месијанског обећања и предизображења Месије (Спаситеља) који узима на Себе наше грехе; у Причама Соломоновим то је тема крунисања људске мудрости, људског искуства и знања откривењем божанствене Премудрости, оваплоћенога Слова (Бога Логоса). Током Страсне седмице читање књиге Постања замењује се читањем књиге Изласка , а читање Прича Соломонових – читањем Књиге о Јову . Књ и га Изласка чита се зато што описуј е путовање изабраног народа у обећан у зем љу, „Пасху“ која се испуњава када Христос Спаситељ савршава Свој излазак ка Оцу (Јн. 13,1) и постаје – наша Пасха (1 Кор. 5,7), уводећи нас у обећано Царство. Књига о Јову врхунац је старозаветно г откривења страдајућег Слуге, Онога Кој и побеђује зло Својим савршеним смирењем, љубављу и послушношћу Богу. Тако се све основне теме хришћанске вере и садржаја црквеног учења показују у својој унутарњој повезаности. Стари Завет открива се овде у својој пуној духовној реалности, не просто као нека апстрактна истина него као основа Новога Завета, пут који води ка Христу, обећање и пророчанство испуњено у Њему. Ипак – и то је веома важно – ова се истина не очитује само кроз читање и објашњење текстова. Она је по својој суштини – литургијска, читања су органски срасла са богослужењима која очитују њихово истинско значење.

Дубоки уздах покајања који се непрестано гласи током великопосних служби, позив на покајање и познање своје крајње немоћи и огреховљености, утврђује у нама расположење које нас чини способним да истински чујемо Свето Писмо, да разумемо њ е гово стварно значење. Са друге стране, састав служби, хармонија прочитаваних библијских штива, обреда и молитава, целокупни „ход“ (кретање) богослужења, оживотворује та штива, даје им „снагу“ да зв уче истинито. Читање светог Јеванђеља и његово тумачење у проповеди нису прости уметак у литургију оглашених . До њих нас доводе и за њих нас припремају „заједнички долазак у храм“ (1 Кор. 11,18), свечано благоси љ ање Царства којим почиње евхаристијска служба, Псалми, улазак у олтар (Мали Вход), певање „Трисвете песме“, узлажење на Горње место). Ове радње нису просто „символи“, оне су свети чинови кроз које Црква саму себе припрема за свету тајну речи Божије . Током Литургије Пређеосвећених Дарова , свештеник након читања из Књиге Постања узима из олтара свећу и, благосиљајући њоме сабране верне, говори: „Светлост Христова просвећује све!“ Ова радња означава дар разумевања онога што ће верни чути и, истовремено, указује на последњи смисао целокупног Светог Писма – на Исуса Христа. А онда, најзад , врхунећа тачка литургијскога живота Цркве јесте богослужење Велике Суботе, са погребењем, читањем петнаест пророчанстава и замењивањем црних одежди белима у навечерје Васкрсења. Ова служба, ако се на прави начин разуме, представља потпуну катихезу Васкрса .

Таквих примера могли бисмо навести још много. Ипак, и ови поменути довољни су да разјаснимо да „литургијска катихеза“ није само неки занимљив обичај древне Цркве, него предањски метод верскога образовања, органски део саме природе Цркве и њеног схватања духовнога „просветљења“.

III

Литургијска катихеза показује нам најважнију сврху , циљ верскога образовања онако како га схвата Црква. А тај циљ је укључити појединца у живот Цркве . Наглашавам: није у питању просто саопштавање „религијскога знања“, није вежбање људскога бића да постане „ваљана личност“, него – „назидавање“, „изграђивање“ уда Тела Христовога, припадника (члана) „изабраног рода“ и „светога народа“ (1. Петр. 2,9) чији мистички живот у овоме свету почиње даном Педесетнице. „И учини га (је) словесном овцом у светоме стаду Твоме, Христе, часним удом Цркве Твоје “, каже молитва Крштења. Верско образовање није ништа друго до откривање онога што се човеку догодило о поновном рођењу водом и Духом, када је постао удом (чланом) Цркве .

Појам Цркве као Божијега народа и Тела Христовога постао је а пстрактан за савремене хришћане. Са друге стране, пак , Црква се поистоветила са „црквеном општином“, законски конституисаним верничким удружењем са његовим пословним састанцима, изборима, гласањима, имовином и финансијским пословањима. Са друге стране, ми долазимо у црквено здање ради молитве, ради „испуњавања својих религијских дужности “, уживања у добром појању, и ради примања утехе и укрепљења. Црквена општина схвата се као средство за обезбеђивање материјалног благостања црквенога здања и њего в их садржаја. Сврха цркве као здања јесте да пружи душевно задовољство које верници црпу из лепоте црквених служби и свести да су испунили своју религијску дужност. Али, савремени хришћани су заборавили, или можда уопште нису ни знали, да је све ово споредно у поређењу са оним главним. А то главно јесте назидање Цркве Христове, узрастање свију у новоме јединству у Христу, које су примили у Крштењу и које вазда примају у Светој Евхаристији: „И сједини нас све једне с другима, који постасмо причасници једнога Тела и Чаше у заједници Светога Духа“ (Литургија св. Василија Великог). „Јер се и једним Духом сви крстимо у једно Тело“ (1. Кор. 12,13), „Где је Црква, тамо је и Дух Свети; где је Дух Свети, тамо је и Црква и пуноћа благодати“ (св. Иринеј Лионски, Против јеретика III 24,1).

Црква: нови живот у Христу

Хришћанство није ни филозофија ни морал ни ритуал, него – дар новога живота у Христу , и тај нови живот јесте Црква. У њој ми „који смо сада помиловани“ (1. Петр. 2,10) сачињавамо нови народ под заштитом Божијом, који Богу приноси духовно благодарење и жртву, и наставља Његово дело у свету, као сведок спасења који узраста у познању Истине и Благодати; отуда и јединствено место и улога Литургије у животу тога народа. Литургијске службе нису један од „аспеката“ Цркве, оне изражавају саму њену суштину, оне су њено дисање, њени животни дамари, њено постојано самооткривање. Кроз свете Тајне, а нарочито кроз свету Тајну Евхаристије, Црква – како је то изразио један теолог – вазда „постаје оно што јесте“, тј. Тело Христово, ново јединство људи у Њему. Литургија пре свега подразумева сабрање верних , чак и сама реч „Црква“ (Еклисија) значи управо сабрање , „где се двоје и тро ј е саберу… “. У овоме сабрању и кроз њега ми, мада нас је много, јесмо једно тело (1. Кор. 12,12). Кроз Литургију ми улазимо у општење (заједницу) са Словом Божијим, и учимо се да упознајемо Његову вољу, да се сећамо смрти и Васкрсења Христова и да примамо дарове Духа Светога неопходне за наш хришћански живот и деловање у свету. Заиста би се могло рећи да кроз своју Литургију Црква постаје „јединство вере и љубави“, како је то одредио св. Игнатије Антиохијски. Свете Тајне Крштења и Миропомазања уводе нас у живот Цркве. Крштење је наше рођење за нови живот. Свето Миро посвећује нас за службу Богу заједно са свим осталим члановима Цркве. У светој Тајни Евхаристије ми обнављамо дар јединства, кроз једно жртвоприношење и заједничарење у једноме Хлебу и једној Чаши. Дневним, недељним и годишњим литургијским циклусима Црква испуњава време сећањем на Христа. Његово присуство и благодат Светога Духа – све стране нашега живота. Укратко, кроз божанствену Литургију скупина људских бића („црквена општина“, парохија) остварује себе као Цркву, тј. као ново јединство, као богопознање и богоопштење.

Образовање: „Окусите и видите“

Шта би онда требало да буде хришћанско образовање, ако не увођење у живот Цркве, откривање његовог значења, његових садржаја и његове сврхе? И како то образовање може увести било кога у живот Цркве, ако не учествовањем у литургијским службама, са једне стране, и њиховим тумачењем , са друге стране?! „Окусите и видите како је добар Господ“: најпре – окусите, па онда – видите, тј. појмите. Метод литургијске катихезе је истински православни метод верског образовања зато што происходи из саме Цркве и зато што је Црква његово одредиште. У прошлости су оглашени (катихумени) најпре били довођени на црквено сабрање, па су им тек онда објашњавани значење, радост и сврха таквог сабрања. И шта бисмо уопште и могли саопштавати у н ашем хришћанском образовању данас, ако тумачењу не претходи искуство , све оно што смо несвесно удахнули и упили у себе чак и пре него што смо почели да га разумевамо?!

Све што сам горе рекао могло би да изгледа утопистички у нашим садашњим условима. Како се ове теорије могу спровести у дело? Како могу постати делотворне? Нема лаког и једноставног одговора на то питање. Желели то или не, ми смо данас позвани на страховито тежак задатак поновнога премишљања црквенога Предања у целини и његовога примењивања у условима коренито различитим од оних у прошлости. То је посао за више поколења, али се ми морамо бар суочити са њиме и постати свесни његовога значења. Уступци, привремена решења, прилагођавања – све је то прихвативо једино под условом да непоколебиво и једном заувек одбијемо да мењамо Предање Цркве, да снижавамо висине његових мера да бисмо их „подесили“ према нашим потребама.

Обновљење схватања Цркве

Пре свега, морали бисмо признати да се проблем верскога подизања наше деце не може вештачки оделити од проблема обнове свеколике православне заједнице. Оно што сами не живимо, не можемо ни проповедати. Наше ће цркве имати онакве школе какве заслужују. Очигледно је да обновљење „литургијске веронауке“ захтева пре свега обнову литургијског живота Цркве његовим бољим разумевањем од стране верних, одговорнијим ставом према том животу, много активнијим учествовањем у њему. Све док будемо имали „приватне Литургије“ током Страсне Седмице, све док наше цркве буду празне на дан наше – духовно и теолошки најдивније – службе, службе Велике Суботе, све док свештеници тога дана буду заузети благосиљањем васкршње хране по кућама, све док Крштење буде представљало приватну породичну свечаност а венчање – друштвену церемонију у којој је фотограф много важнији од свештеника, све док свето Причешће Телом и Крвљу Христовом буде била „дужност“ коју треба испунити једном годишње , речју све док ове појаве постоје, тешко је нашу децу учити да у литургијским богослужењима виде саму суштину Цркве, срж њених учења и њенога живота. Неопходна нам је и литургијска катихеза за одрасле, али и за само свештенство. Потребна нам је обнова самог схватања Цркв е , одуховљење црквене општине, обнова нашег молитвеног живота. Све је ово основни услов за истинско хришћанско образовање наше деце, и ако се не суочимо с тим све наше расправе о „методима “ и „принципима“ школске делатности у Цркви остаће неупотребиве .

IV

Говор е ћи о месту које треба да з ау з има литургијска побожност у нашем верском образовном систему, ипак ћу се ограничити на неколико основних разматрања. Као што сам већ рекао, мислим да још није сазрело време за подробнија практична упутства. Стога се морамо суочити са дугорочним и тешким задатком усклађивања предањских начела црквенога образовања са важећим и употребљивим савременим образовним методима. Оданост Предању нипошто не значи одбијање и осуђивање свега што је „ново“ и „савремено“ само зато што је ново и савремено. Она просто захтева од нас да „испитујемо духове јесу ли од Бога (1. Јн. 4,1). То у суштини отвара могућност употребе – у славу Божију – свеколиких достигнућа људскога разума, људскога стваралаштва и знања.

Искуство Цркве

Као по правилу, деца воле да бораве у цркви – та нагонска пријемчивост и заинтересованост за богослужења јесте темељ на коме морамо да градимо нашу верску просвету. Када се родитељи брину да ће им се деца уморити због дуготрајности служби, они тиме подсвесно изражавају бригу не за децу него – за саме себе. Деца много лакше од одраслих улазе у свет црквенога обреда, у литургијску симболику. Она осећају и поштују „атмосферу“ побожности. Искуство „Светиње“, тог мистериум тремендум (трепетног тајанства) које је у корену сваке религије, осећање сусрета са Неким Ко је изнад свакодневног нашег живота, много је доступније деци него нама. „Ако се не обратите и не постанете као деца“ (Мт. 18,3): ове се речи односе на пријемчивост, на духовну отвореност, природност коју смо изгубили прераставши дечији узраст. Колико је само људи своје животе одало служењу Богу и посветило саме себе Цркви, колико их је од свога најранијег детињства као највећу драгоценост у себи сабирало љубав за дом Божији и радост литургијскога искуства! Стога је прва дужност родитеља и васпитача да „пусте децу да долазе… да им не бране“ (Мт. 19,14) да посећују цркву. Управо ту деца морају по први пут да чују реч – Бог . У учионици је ову реч тешко разумети, она остаје некако апстрактна. Али у цркви та реч је такорећи „у свом елементу“. Сви ми у детињству поседујемо истинску способност за разумевање свега , не интелектуалну но способност васцелог нашег бића , и тада за нас нема веће радости на земљи но боравити у цркви, учествовати у службама, (у)дисати миомир Царства Небескога које је – „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14,17).

Библија и Литургија

Веза између проучавања Библије и литургијских служби . Обично се Стари и Нови Завет предају као нешто што нема никакве везе са животом Цркве, низ занимљивих приповести (о потопу, Нојевој барци, бекству из Египта, итд.) за које се претпоставља да попут бајки живо делују на детињу машту, али које често остају само „приче“. Када деца одрасту, она више не знају шта би са њима. Ипак, Библија је, као што смо већ рекли, пре свега књига Цркве, не само у смислу да Црква „јемчи“ њену богонадахнутост, но зато што се управо живот Цркве, у првом реду онај литургијски, састоји у сталном обнављању разумевања Светога Писма. Језик Цркве, језик богослужења је језик – Библије, не само буквално (јер, више од половине свију литургијских текстова јесу библијски), но и у смислу да су читава структура богослужења, обреда, символике и сликовности, као и дух богослужења у целини непосредно повезани са Светим Писмом и дубоко у њему укорењени.

Без познавања Светога Писма ми наше богослужење не можемо разумети. Штавише, истинита је и обрнута тврдња: значење Светога Писма очитује се у богослужењу. То нам даје кључ за тумачење Писма. Тако се, на пример, значење воде у Крштењу, уља у миросању или смисао везе између силаска Духа Светога и Педесетнице (тј. педесетог дана по Васкрсењу) не може схватити уколико се нисмо бавили темама воде, уља и Духа Светога у Старом и Новом Завету. Штавише, и обрнуто, воде Потопа и Пасха Изласка добијају своје пуно значење тек када свој одјек и објашњење нађу у водама Крштења које за нас постају и „гроб и даровалиште рођења“ (св. Кирил Јерусалимски), као год и у сазирању (сазерцању) литургијске мистерије Страсне Седмице. Исто важи за све чинове у Литургији – за благосиљање, благодарење, покајање, прозбе, жртвоприношење, улазак… Њихово значење, њихове духовне „димензије“ дате су нам у Светоме Писму, али једино кроз божанствену Литургију оне за нас могу оживљавати у новом, јединственом и свом правом смислу. Све ово значи да предавања о Библији морају бити тесно повезана са литургиком, да би се Библија и Литургија узајамно објашњавале, допуњујући и „раскривајући“, једна другу. Материјал који треба да се обради на овоме пољу тако је велик, да ће у то морати да се уложе страховити напори пре него што метод – који је једном већ био метод древне Цркве – постане и наш и врати нам у свест истинско значење Светог Писма и божанствене Литургије.

Сећање на Христа

Живот и учење Христово такође морају да се „односе“ на богослужење . Добар пример за ово пружа изучавање празника и календара. Наша литургијска година изграђена је на сећању на Христа. Црквени календар испуњава време сећањем на Христа и само време чини сликом спасења и новога живота. За онога за кога је богослужење живо искуство, оно често употребљавано „Данас“ (као на пример, „Данас Он лежи у Своме гр обу“ о Великој Суботи) није просто реторичка фигура. Због тога је истинска функција божанствене Литургије да се у њој и кроз њу све што је Христос једном савршио непрестано враћа у живот, и чини поново присутним , акутализованим у својој вези са нама и нашим спасењем. Празник представља неку врсту уласка и општења са вечним значењем неког догађаја у прошлости, кроз које ми окушамо Царство Божије. Ипак, морамо да признамо да чудесни црквени календар – са својим хармоничким крешчендом празникa и њ иховим постепеним откривањем и унутарњим јединством, другим речима, са истинском радошћу црквеног живота, једва да дотиче црквено-школски наставни програм. Није довољно да деци само дајемо да памте датуме празника и постова. Ми треба да им помогнемо да проникну у дух и атмосферу празника, тако да библијска штива, литургијске химне и појединости обреда у њиховом верском искуству постану једна жива целина.

Ево једног од многих примера. У Новоме Завету не може да се много прочита о Вазнесењу нашега Господа. Ипак, вечно значење и тих неколико речи, неизразиво чудо и радост Вазнесења Сина Човечјег на небеса постају јасни у Литургији тога празника. Како је мало људи који знају ове текстове, како мало оних који их са радошћу ишчекују и, отуда, како их је мало који убиру духовне плодове тога празника. Не бисмо смели рећи – „деца то не разумеју“. Деца запажају не разумевајући, осећају не анализујући. Зар нас службе Страсне Седмице, радост васкршње ноћи, спокојство и ведрина Богородичних празника нису увели у Православље још много пре него што смо научили да разумемо њихово значење?! Тако и саме црквене школе морају бити дубоко укорењене у ритам живота Цркве, а они који поучавају морају да буду свесни и да га сами „живе“.

Значење светих Тајни

Посебна пажња требало би да се обрати на свете Тајне, нарочито на божанствену Литургију . Деца на веронауци обично уче одређења (дефиниције) светих Тајни, а ми бисмо им, опет, морали помоћи да разумеју њихово значење , које се открива кроз литургијску структуру светих Тајни, и у њиховим текстовима. Проучавање свете Тајне Крштења, на пример, прибавља нам обиље материјала за изучавање Светога Писма, хришћанске етике и учења. Тако:

а) Крштење почиње молитвама истеривања и одгоњења ђавола (егзорцизмима), које уводе тему хришћанског схватања зла и сатане и Христове победе над ђаволом (Христово истеривање ђавола и давање силе Цркви да се бори против „кнеза овога света“, итд.). Ову страну хришћанске вере данашњи хришћани, обично, напросто игноришу.

б) Затим долази одрицање од ђавола и сједињавања самог човека са Христом , што представља основни став хришћанина и извор свеколике хришћанске етике („без Мене не можете чинити ништа“).

в) Символ вере: човеково укључивање у веру Цркве и одговорно прихватање те вере.

г) Благосиљање воде: припрема нове „твари“ за нови живот, крштење нашега Господа у Јордану, место „твари“ у животу, козмичке димензије Цркве.

д) Миропомазање: представа уља у Светом Писму, исцељења (милостиви Самарјанин), символ измирења (маслинова гранчица после Потопа), снага, радост.

ђ) Погружавање у воду: суд, смрт, очишћење, поновно рођење, васкрсење… И, најзад, огртање белим огртачем, итд.

Овај нацрт само је „наговештај“ Тајне, али нам помаже да видимо читав низ могућности за катихезу у вези са литургичким проучавањем.

Евхаристија као средиште

Што се свете Евхаристије (Литургије) тиче, она би морала да буде средиште система нашег верског образовања зато што је она само срце Цркве. Обично се проучавање свете Евхаристије ограничава на површно литургијско објашњење: свећа значи ово, кадионица представља оно, итд. Таква објашњења су недовољна. Божанствена Литургија није символ него чин дело) Цркве Христове, кроз који она потпуно остварује развија своју природу. Литургија је свеобујмљујућа тајна спасења, света тајна јединства, љубави, освећења, жртвоприношења, обожења. Све то чини нас као хришћане живима , те би стога целокупно наше верско образовање морало да буде утемељено на светој Евхаристији и да нађе у њој своје испуњење.

У искуству Православне Цркве Литургија је увек била и јесте изражавање вере, ж и вота и учењa Цркве, па отуда представља и једини сигурни пут упознавања са њима. Lex orandi lex est credendi . Дакле, правило молитве јесте и правило вере . И само уколико се вратимо томе правилу, моћи ћемо да поновно откријемо праве основе православног верског образовања.

Александар Шмеман

ПОСНИ СТИЛ ЖИВОТА - о. Александар Шмеман

За време Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсећала поједине чланове друштва да је време поста. На пример, у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју делатност. Све ове спољашњости нису могле да човека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извесну атмосферу – неку врсту посне климе – у којој је човеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разуме се, увек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и уместо да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста.

Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумеју, онда ови обичаји сачињавају ону „везу“ која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.

Ми не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна „клима“ на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби верске везе између „спољашњег“ и „унутрашњег“.

Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну верску „шизофренију“ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.

По православном схватању, дом и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то дом, стил и дух породичног живота, – дом, а не школа, чак не ни Црква – која формира наш основни поглед на свет, која у нама ствара ону основну опредељеност, које, можда, нисмо ни свесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У делу Достојевског старац Зосима у Браћи Карамазовима каже: „Човек који може да се сети свих добрих ствари из детињства, спасао се за цели живот“.

Карактеристично је да он прави ову примедбу пошто се сетио како га је мајка водила на Литургију пређеосвећених Дарова, лепоту ове службе, и сетио се јединствене мелодије поста „Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју“. Дивни напор који се данас чини у верском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио корен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за време Великог поста? Пошто је немогуће да овде обрадимо све стране породичног живота, сконцентрисаћемо се на неке од њих.

Без сумње ће се свако сложити да су радио и телевизија радикално изменили целокупан стил породичног живота. Средства „масовног информисања“ данас прожимају цео наш живот. Није потребно да се „оде“ па да би човек „негде био“. Цео свет је непрестано овде, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег света, у дивоти „унутрашње усредсређености“. Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала „звучна илустрација“ за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мери живели у свету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за време поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између „радосне туге“ Великог поста и „последњег шоуа“ на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но, ипак је веома вероватно, да ће „последњи шоу“ имати већу шансу него „радосна туга“, уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе „обичај“ драстичног смањења радија и телевизије за време Великог поста. Не усуђујемо се овде да се понадамо на „потпуни“ пост већ само на „аскетски“, који, као што знамо, значи пре свега промену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на пример гледају, вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За време поста треба престати са „оданошћу“ телевизији која човека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за време прве, четврте и седме недеље Великог поста. Овога се сећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за време Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати утицај на дечју душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.

Тишина створена одсуством светске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугеришемо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унапред да састављамо листу књига које треба да прочитамо за време поста? Није неопходно да све оне буду верске; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много „теологије“ је укључено у извесна литерарна дела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вредности. Четврта и пета недеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: Св. Јовану Лествичнику и Св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за време поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумевања Великог поста као путовања у дубину наше човечности, пост губи свој утицај.

Друга је ствар какав може бити значај поста за време дугих часова које проводимо ван куће – путујући на посао, седећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан „рецепт“ ни овде као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом месту, Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке „нема проблема“ и „лако ћемо“ су заиста велике „заповести“ којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питања, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи „слобода“, „одговорност“, „брига“ итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!

Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; смисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде „трансформисан“, али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вредности. Овде је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свет. Ако наша вера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промене долазе само споља, од револуција и промена спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра – из вере и из живота сагласног са вером. Када се Црква укључила у грчко-римски свет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вера, њена нова визија човека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих – а овде се под „светим“ подразумева човек који своју веру увек озбиљно узима – учиниће више за промену света него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свету је човек светог живота.

Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко.

Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Евангелију Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божја то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – него је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом.

Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би се ишло у рај. Отићи ћу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније, пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао:

– Старче, бојиш се да ћеш умрети?

– Не, не бојим се.

– А шта ако одеш у пакао?

– Нисам глуп да одем у пакао!

Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се остварује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља.

Неки би могли да кажу: „Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то“. И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: „Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш“. И, ето, тиме се све завршава.

Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Еванагелију. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси.

Не знам да ли вас све ово замара. Понекад се питам, да ли вас заиста интересује све ово о чему говорим. Међутим, верујем и мислим да су то основне ствари и не свиђа ми се да у Цркви и од црквених људи само слушате о темама које су понекад неопходне да се помену као нпр. о клонирању или глобализацији. Неопходно је и потребно је да се зна став Цркве о тим питањима, али ви то слушате непрестано и знам да сте у ту проблематику упућенији од мене. Али од нас, од Цркве треба да чујете оно што нећете нигде чути.

Одмах након блаженства: „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт, 5,6), Христос иде корак даље, па говори о човеку који је милостив: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5,7). Када кажемо милостив, одмах помислимо на милостињу. Долази ти неко у сусрет и тражи ти један динар, а ти му даш два – то наравно јесте милостиња. Такође, и учествовање у разним друштвеним акцијама као, на пример, посећивање болесних и помагање потребитих. Све је то добро и неопходно за очување друштвеног живота. Међутим, овде Христос не говори само о томе, јер као што смо видели у свим Евангелијима, Христове речи су дубоке – Он се не задржава само на спољашњем поретку ствари. Када чујем реч милостив, ум се усмерава на самог Бога. Тако говоримо и у Цркви: „Јер си Ти милостив и човекољубив Бог“. Сам Христос када је у Старом завету говорио о Себи назива се милостивим; уосталом, ми се молимо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, као и „Помилуј ме, Боже, по великој милости својој“. Бог је милостив и свемилосрдан. Зато је милостив епитет за Бога, а човек је милостив када подражава милостивог Бога. Код светог Исака Сирина има један веома добар део у којем он говори о људском милосрђу. Он је био сиријски подвижник који је живео у 5. веку, када Сиријци нису били ни Арапи, ни Ромеји, али су ускоро пали под арапску власт и потпуно изгубили свој језик и сваку аутономију, али су остали православни. Муслимани имају богато историјско памћење, зато их они зову православнима, а ми смо их прозвали муслиманима. Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: „Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе“.

Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божјој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање. Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на једна миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност.

Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш – јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једнставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили! Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарањима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело? Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне који пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш – даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Евангелију нема социјалну позадину већ духовну – да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умреш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.

Митрополит Атанасије Лемески

Ко је био Исус?

Исус је, на први поглед, био сасвим и у свему обичан, једноставан, али надасве смирен. Најупечатљивији примери његове смирености су они када он људима који га називају добрим и благим говори „што ме зовеш благим, нико није благ осим једнога Бога“ (Мт 19, 17). Кроз читав Нови завет Исус Христос све оне који му се обраћају непрестано упућује на Оца. И тако све до последњих тренутака на крсту. Њега у свету којим је окружен зову сином дрводеље и он на то никад не даје никакву примедбу. Када га апостол Петар назива Сином Божијим, он одговара да Петру то нису открили крв и месо него Отац његов који је на небесима. Зато би најсажетији одговор на питање ко је Исус гласио: он је Син Божији и Син Човечији.

Овим, међутим, обичном читаоцу није речено довољно. Зато ћу покушати да до одговора на постављено питање дођем и с друге стране, настојећи да, супротно увреженим мишљењима, кажем нешто и о томе шта Исус није био.

Исус, пре свега, није био припадник или члан ниједне ексклузивне групације. Он није потицао из свештеничког сталежа, нити је био при храму у коме су свештеници приносили жртве. Он, надаље, није био члан ниједне религијске заједнице, којих је у његово доба било више, да поменемо само фарисеје, садукеје, есене, зилоте и сл. Као неко ко данас припада реду високог хришћанског свештенства, морам признати да сам ову чињеницу изнео на светлост дана с извесном нелагодом. Знам да већ у овом часу многи негодују говорећи како се он, Христос, назива великим Архијерејем, Првосвештеником. То је тачно, он се заиста тако назива, али, у времену свог бивствовања на земљи, он није припадао реду свештеника, и то је непобитна чињеница.

С друге стране, Исус Христос није био ни монах. Иако су у његово доба постојале монашке заједнице, и то баш на простору којим је он ходио, на обалама Мртвог мора, ни у једном јеванђељу није записано да је Исус бар једном посетио те заједнице. Он их није ни хвалио ни кудио, нити је икада било коме препоручио да тамо иде или пак не иде, да им се придружи или не. Иако сам Исус није био ни зилот, нити је припадао било којој другој религијској секти његовог доба, чињеница је да међу његовим ученицима има припадника који су му приступили из различитих религијских група – сетимо се само Симона Зилота, Јуде Искариотског и других. Неко ће рећи да је он био аскета, да је постио 40 дана итд. И то је тачно, али тај победоносни подвиг он је учинио само једанпут у читавом животу. Не смемо заборавити ни то да су га ревносни вршиоци религијског закона његовог доба називали изјелицом и пијаницом (Лк 7, 34) јер је улазио у куће цариника, фарисеја и грешника и с њима је јео и пио (Мк 2, 16). Да су извршиоци закона налазили повода за такве приговоре недвосмислено свједоче јеванђеља.

Пошто сам до сада реченим вероватно разочарао типичне религијске следбенике, да кажем реч-две о Исусовој политичкој оријентацији. Као што знате, он је живео у време Римске империје. Не постоји ниједна реч, ниједан гест којима је Исус показао бунт или негодовање према политици Римске империје. Он једноставно није говорио о њој, нити било шта чинио против ње. Могло би се рећи да је према Римској империји просто био индиферентан. У сваком случају није припадао онима који су се бунили против ње.

А ко су заправо били истински политички бунтовници у његово време? То су, на простору на којем делује Исус, били национални борци јеврејског народа, жељни слободе и независности – нека врста мешавине бораца за слободу и прибављача материјалне користи. Но Исус се никада није никоме од њих придружио ниједним делом свога бића. Он је ходио кроз Свету земљу од Кане Галилејске до Витаније и говорио народу оне необично узвишене речи: „Блажени сиромашни духом … радујте се и веселите се“ (Мт 5), и чинио племенита дела, исцељивао болесне, опраштао грехе, ослобађао их од невоља. Али није био политички привржен ниједној странци.

С друге стране, помало парадоксално, он јесте био религијски бунтовник. Кршио је од давнина установљена религијска правила, чинио је доброчинства у суботу (у којој се није смело чинити ништа, па ни добро дело), тумачио је закон на свој начин. Једном речју, био је слободан од закона, штавише – био је изнад закона. На приговоре због тих преступа одговарао је бескомпромисно, остављајући приговараче у недоумици. При свему томе он је имао нешто чему се они нису могли супротставити. Имао је најмоћнији аргумент – чинио је само дела љубави. И тако га је из дана у дан било све теже победити. На крају се замерио банкарима и мењачима новца, поломивши столове – банкове испред храма, истовремено се посебно замеривши и свештенству храма, које на крају није нашло ефикаснији одговор на Исусова дјела него да га убију. Међутим, за такав (зло)чин била им је потребна сагласност политичара, тј. римског намесника. А он се понео (као што то обично бива када је у питању политичка моћ) опортунистички, тј. прилагодио се ситуацији, удовољио маси и сагласио се са пресудом првосвештеникâ Ане и Кајафе да се Исус разапне, иако, руку на срце, као што и сам Пилат рече, „није налазио никакве кривице на њему“.

А ко је сачињавао масу? Масу су сачињавали чувари верског закона, најревноснији националисти и религиозни фанатици. И ко је и како ту масу покренуо? Масу која је викала „распни га, распни“ највероватније су покренули они који су имали интерес (напред поменути службеници у храму и око храма). Они су објаснили окупљеној гомили да Исус каже да ће срушити храм и, што је најгоре, да он проповеда спасење свих народа и штавише царство које неће бити успостава владавине једино Израиља. Први се изгледа разочарао Јуда, а потом и разни други, већ поменути. А потом су на пречац организовани избори на којима су бирали између Исуса и Вараве. Варава је био један од оних бунтовника које је Рим затворио због оружане побуне и отуђивања материјалних добара. Варава је, дакле, био политички апсолутно крив, а притом чини се и криминалац (бараба). Међутим, као што рекосмо, Пилат, у својој недоследности, под притиском јако изражене воље већине, убија необично обичног Исуса, иако га је супруга тог јутра молила да не учествује у проливању крви тог праведника. Но он од свега само пере руке (познато Пилатово прање руку).

Исус, међутим, благословивши са крста своје убице, остаје до краја доследан и веран свакој својој речи показујући још једанпут да су једино дела љубави вечна. Он, као и на почетку, када је дошао међу нас праћен анђеоском песмом „слава на висини Богу и на земљи мир а међу људима добра воља“, одаје славу Богу и чини мир одобровољавајући људе да негују љубав међу собом. То га чини славним до данас и дародавцем божанске топлине нашим охладнелим срцима, као што је онда својим рођењем донео топлину у хладну пећину.

И на крају, нека нам Исус увек доноси топлину у срце, нарочито на Божић, јер он воли све и сада као и увек, грешнике и праведнике, оне у рудницима, болницама и затворима, све од истока до запада, и од севера до југа. Овог Божића требало би да га усрдно замолимо да нарочитом топлином посети срца деце у Сирији, ма које вере да су, јер та срца још увек дрхте од страха. Да, он ће то сигурно учинити! А ко је учинио да њихова срца стрепе од страха и хладноће? Сетимо се властодршца Ирода, који је, тражећи да убије Исуса, убио сву витлејемску децу до две године. Сетимо се свештеника, националних и верских фанатика и политичких актера оног времена који су убили Исуса. Данас када многи – вођени верским и националним фанатизмима и уз помоћ политичких актера који увек имају оправдање за све, јер из тога профитирају – перу руке од својих (не)дела, треба да се запитамо јесмо ли са Исусом који умире да бисмо ми живели или са онима који убијају да би они живели?

Ауторски текст Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија објављен у дневном листу „Данас“ на Божић 2017. године

Извор: Епархија захумско-херцеговачка, Данас

Страдање светог свештеномученика Игњатија Богоносца

У време када Трајан ступи на римски престо, у Антиохијској цркви беше            епископ свети Игњатије, и по називу и стварно Богоносац, који прими епископски престо после светог Евода, прејемника светог апостола Петра.

О овом божанственом Игњатију Богоносцу прича се да док је он још био дете, а Господ Исус Христос живео на земљи с људима и учио народ о Царству Божијем, једном родитељи Игњатијеви стајаху међу народом и слушаху Божанске речи које излажаху из Спаситељевих уста, имајући са собом и своје дете Игњатија. Погледавши на њих, Господ позва к себи дете Игњатија, постави га усред народа, загрли га, и узевши га на руке рече: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско; и који прими такво дете у име моје, мене прима (Мт. 18, 3.5).

Тако свети Игњатије би назват Богоносцем зато што је био ношен рукама оваплоћеног Бога. Но не мање он би назват Богоносцем још и зато што Бога ношаше у срцу свом и у устима, будући сасуд, сличан изабраном сасуду светом апостолу Павлу, да пронесе име Божије пред народе и цареве. Он најпре беше ученик светог Јована Богослова, заједно са светим Поликарпом, епископом Смирнским. Затим одлуком свих светих апостола он би постављен за епископа у Антиохији, где се најпре појави назив: хришћанин (Д. А. 11, 26).

Примивши управљање Црквом, свети Игњатије улагаше много труда и напора у проповедању побожности, показујући у свему апостолску ревност. Овај свети јерарх први уведе антифонски начин појања у цркви, тојест појања за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње. Такав начин појања откри се светом Игњатију међу ангелима на небу. Јер он, удостојивши се Божанског откривења, виде ангелске хорове где певају наизменично: кад је један хор певао, други је ћутао, а кад је други певао, први је слушао; кад је један завршавао песму, други је почињао; на тај начин ангелски хорови прослављаху Свету Тројицу, као предајући један друтом песмопјеније.

Добивши такво откривење, свети Игњатије заведе такав поредак појања свештених песама најпре у својој Антиохијској цркви, а одатле овај красни поредак би примљен и у свима црквама. И беше овај богоносни архијереј диван управљач црквених чинова и савршени служитељ Христових тајана; а доцније он постаде и мученик, дат зверима на поједење, о чему ће бити реч даље.

У тешком рату са Скитима цар Трајан однесе победу, Сматрајући да је непријатеље победио уз помоћ својих незнабожачких богова, Трајан намисли одати им благодарност приносећи им жртве по свој царевини својој, еда би богови и убудуће благополучно водили његове ратове и царовање. Тада настаде силно гоњење хришћана. Јер цар дознаде да хришћани не само не пристају принети жртве незнабожачким боговима, него и хуле на њих обелодањујући њихову лажност; због тога он издаде наређење: свуда убијати хришћане који се не покоравају његовом наређењу.

Када пак овај цар крену у други рат против Јермена и Персијанаца, он се задржа у Антиохији. Тада свети Игњатије Богоносац би оптужен пред царем зато што он Христа, осуђеног Пилатом на смрт и распетог на крсту, поштује као Бога и прописује законе о чувању девствености, о презирању богатства и сваког уживања. Чувши то Трајан позва светитеља, и пред свим сенатом својим, рече му: Ти, звани Богоносац, ти ли се противиш нашем наређењу и квариш сву Антиохију, водећи је трагом Христа твога? - Да, ја! одговори божанствени Игњатије. - Цар упита: Шта значи тај назив "Богоносац"? - Светитељ одговори: Онај који у души својој носи Христа Бога јесте Богоносац. - Цар упита: Ти, дакле, носиш Христа твога у себи самом? - Светитељ одговори: Стварно носим, јер је писано: "уселићу се у њих, и живећу у њима" (2 Кор. 6, 16). - Цар на то рече: А ми, шта мислиш, не носимо ли свагда богове наше у свести нашој, и немамо ли их као помоћнике против непријатеља? - Богоносац одговори: Авај мени, ти идоле називаш боговима! уствари, Један је Истинити Бог, Саздатељ неба и земље и мора и свега што се налази у њима, Један Господ Исус Христос, Син Божји Јединородни, и царству Његовом неће бити краја. Када би ти, царе, познао Њега, онда би и порфира твоја и венац и престо твој били још јачи.

Игњатије! рече цар, остави то што говориш, и послушај моје: ако желиш да ми учиниш пријатност и да те уврстим у пријатеље своје, онда с нама принеси жртву боговима, и одмах ћеш у нас постати првосвештеник великога Зевса и назваћеш се отац сената. - Светитељ одговори: Каква ми је корист бити првосвештеник Зевсов када сам ја првосвештеник Христа, коме сваки дан приносим хвалу, и трудим се васцелога себе принети на жртву Њему и постати налик на драговољну смрт Његову. - Цар упита: Коме ти хоћеш принети себе на жртву: ономе који од Понтија Пилата би прикован на крст? - Светитељ одговори:

Нека будем жртва Томе који прикова на крсту грех, и сруши проналазача греха ђавола, и сатре крстом сву силу његову. - Цар на то рече: Изгледа ми, Игњатије, да ти немаш здрав ум и правилно расуђивање; јер се ти не би тако преластио хришћанским списима, када би добро схватио како је велика корист покоравати се царским наређењима и са свима приносити жртве боговима. - А Богоносац, испунивши се још више неустрашивости, рече: Дај ме зверима на поједење! распни ме на крсту! предај ме мачу, предај огњу, ја никад нећу принети жртву демонима. Не бојим се смрти, нити иштем земаљска времена блага, већ једино желим вечна блага и старам се на све могуће начине да пређем ка Христу Богу моме који је благоволео умрети за мене.

Тада чланови сената, желећи изобличити Игњатија за заблуду, рекоше: Ето ти кажеш да је Бог твој умро. Како онда може помоћи коме умрли, и то умрли срамном смрћу? Наши пак богови бесмртни су и сматрају се бесмртни. - Богоносац одговори: Господ мој и Бог Исус Христос нас ради постаде човек и нашега ради спасења добровољно прими распеће на крсту, смрт и погребење, затим васкрсе у трећи дан оборивши и срушивши вражију силу, и узиђе на небеса, откуда сиђе, подижући нас из пада и опет нас уводећи у рај, из којега ми бесмо избачени, и дарова нам блага већа од оних која смо раније имали. А од богова, које ви поштујете, ни један не учини ништа слично; будући сами зли и безакони, и починивши многе убиствене ствари, они оставише безумним људима само некакву ништавну представу о своме божанству. А када потом опаде с њих покривало лажи, показа се шта су они били, и како срамно завршише они своје постојање.

Када свети Игњатије изговори то, цар са сенатом, бојећи се да он својим речима још више не посрами њихове богове, нареди да га одведу у тамницу. Сам пак цар сву ноћ није спавао размишљајући каквом би смрћу лишио Игњатија живота. И смисли да га осуди на поједење зверима, сматрајући ту смрт за најстрашнију. И сутрадан он обавести о томе сенат; сви се сложише са тим, само саветоваше цару да Игњатија не преда зверима у Антиохији, да не би он, пострадавши мученички за своју веру, постао још славнији међу својим суграђанима, и да други, гледајући на њега, не би утврдили себе у хришћанству. Због тога, говораху они, треба Игњатија окована у ланце одвести у Рим и тамо предати зверима; јер тамо ће за њега, измученог дугим путовањем, казна бити још тежа; и од Римљана нико неће сазнати ко је он, него ће сматрати да је погинуо један од злочинаца; и неће остати ни најмање сећање на њега. - Овај савет би по вољи цару, и он изрече пресуду о Игњатију: да Игњатије буде предат зверима на поједење у Риму за време празника, у амфитеатру, пред очима свега народа. - Тако светитељ би осуђен од незнабожачких безбожника, да буде на гледање и анђелима и људима (ср. 1 Кор. 4, 9).

Богоносни Игњатије, чувши за овакву смртну пресуду њему, громко ускликну: Благодарим Ти, Господе, што ме удостоји да посведочим савршену љубав према Теби и што благоизволе оковати ме у гвоздене ланце онако као апостола Твог Павла. - И с великом радошћу прими он на себе окове као неку прекрасну бисерну огрлицу: скупоцени накит, са којим је он желео васкрснути у будућем животу.

Цар с војском оде у рат, а божанствени страдалац, окован у тешке окове, би предат десеторици сурових и немилосрдних војника, и упућен у Рим. Излазећи из Антиохије, он се усрдно помоли за Цркву и повери своје стадо Богу. Сви верни плакаху због њега и горко ридаху, а неки, везани за њега превеликом љубављу, кренуше са њим на пут. Дошавши у Селевкију, недалеко од Антиохије, војници са светим Игњатијем седоше на лађу, која је имала пловити поред обале Мале Азије, и после дуге и опасне пловидбе стигоше у Смирну. Ту свети Игњатије срете и поздрави светог Поликарпа, божанственог апостола, епископа Смирнског, свог саученика, и с њим се утеши богонадахнутим разговором, радујући се због својих уза и дичећи се својим оковима. Јер шта је могло бити за њега бољи украс ако не ти ланци у које он беше окован за Господа свог? Виде се он такође и са осталим епископима, презвитерима и ђаконима, који се стицаху к њему из Асијских цркава и градова желећи да га виде и да чују из уста његових божанствене речи. Речју и примером утврђујући хришћане у вери, он их саветоваше да се највише чувају од разних јереси и да се строго држе апостолског предања. Притом свети Игњатије мољаше светог Поликарпа и уопште сву Цркву, да се помоле за њега да га зуби зверова што пре разреше од тела, те да изађе пред лице многожељеног Господа. Но видећи их веома смућене и противне његовој смрти и одвајању од њих, он се уплаши да се и хришћани у Риму на сличан начин не смуте и не успротиве његовом предавању зверима и не начине неку смутњу томе, и да, можда, не дигну руке на оне којима беше наређено да га предаду зверима на поједење, те му тиме затворе отворена врата мучеништва и многожељене смрти. Стога он реши да им упути молбу, да се они помоле за њега да се његов страдалачки пут не пресече, него да га зверови што пре растргну и он пређе ка љубљеном Владици свом. И писа им он овако:

"Игњатије Богоносац, епископ свете Божије Цркве што је у Антиохији, помиловане величанством Свевишњега Бога Оца и Јединородног Сина Његовог Исуса Христа, Цркви освећеној и просвећеној вољом Бога сатворившег све потребно вери и љубави Исуса Христа, Бога и Спаса нашег, Цркви што је у Римској области, коју и поздравља у име Оца Сведржитеља и Исуса Христа Сина Његова, жели много радовати се у Исусу Христу, Богу нашем. Молећи Бога ја добих оно што сам много желео: да угледам ваша чесна лица. Сужањ за Христа Исуса, ја се надам да вас целивам, ако буде воља Божја да се удостојим потпуно остварити своју намеру. Постављен је добар почетак: само да ми је добити благодати да без препреке доведем до краја свој удео. Јер бојим се љубави ваше, да ми она не нашкоди. Вама је лако учинити што хоћете, али мени није лако стићи к Богу, ако се ви сажалите на мене. Ја желим да ви угаћате не људима него Богу, као што му и угађате. Јер нити ћу ја икада моћи имати такву згодну прилику да стигнем к Богу, нити ви учинити боље дело него ако оћутите. Јер ако будете ћутали односно мене, ја ћу постати Божји; ако пак укажете љубав телу моме, онда ћу морати поново ступити на поприште овога живота. Дајте ми оно што је најбоље за мене: да будем принесен на жртву Богу сада када је жртвеник већ готов; и ви тада саставите љубављу хор и запевајте хвалу Оцу због Христа Исуса што је благоволео привести епископа Сирије са истока на запад, да буде сведок страдања Христова. Дивно је за мене: из света - запада заћи к Богу, и засијати у Богу - истоку. Ви никада никоме завидели нисте, и друге сте учили томе. Желим да делом потврдите оно што препоручујете у својим поукама. Само молите да ми Господ подари и унутрашње и спољашње силе, да ја не само говорим него и желим, и да не само називам себе хришћанином него то и у самој ствари будем. Јер ако стварно будем хришћанин, онда се могу и називати хришћанин, и само ћу тада бити истински верни када ме свет не буде више видео. Ништа видљиво није вечно: јер оно што се види, времено је; а оно што се не види, вечно је (2 Кор. 4, 18). Хришћанин, када га мрзи свет, воли га Бог. Јер је Господ рекао: Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио; а пошто нисте од света, него вас ја од света избрах, зато мрзи на вас свет (Јн. 15, 19). Ја пишем свима Црквама, и свима кажем, да драговољно умирем за Христа, ако ме само ви не спречите. Молим вас: не задржавајте ме неблаговременом љубављу; оставите ме да будем храна зверима, те да помоћу њих стигнем к Богу. Ја сам пшеница Божја: нека ме самељу зуби зверова, да бих постао чист хлеб Христов. Боље је: помилујте те звери да ми постану гроб и ништа не оставе од мога тела, да после смрти не бих био коме на терету. Тада ћу бити прави ученик Христов, када свет ни тело моје не буде више видео. Молите Господа за мене, да преко зверињих зуба постанем чиста жртва Богу. Ово вам заповедам не као Петар и Павле: они су апостоли, а ја осуђеник; они су слободњаци, а ја сада роб; но ако пострадам, постаћу слободњак Христов, и васкрснућу у Њему слободан. Сада окован Христа ради, учим се не желети ништа светско и сујетно. Од Сирије па све до Рима, на суву и на мору, дању и ноћу борим се са зверима, окован од десет леопарда, тојест од одреда војника, који постају гори, ако им чиниш добро. Међутим од увреда њихових ја извлачим веома велике поуке; али се тиме не оправдавам. О, да се не бих лишио уживања од зверова, спремљених за мене у Риму! Молим се да се они халапљиво баце на мене, да ме одмах растргну, а не као што урадише са некима: уплашише их се и не дарнуше их. Ако пак зверови не буду добровољно хтели да ме раскину, ја ћу их силом приморати на то. Опростите ми, али ја знам шта ми је на корист. Сада тек почињем бити ученик Христов, када ништа од видљивог и невидљивог не желим, да бих Христу стигао. Огањ, крст, чопори зверова, сечења, кидања, ломљење костију, дробљење удова, размрскавање целога тела, и сва ђаволска мучења нека дођу на мене, само да Христа добијем! Ништа ми не користе задовољства овога света, ни царства овога века; боље ми је умрети за Христа Исуса него царовати над свом земљом. Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 16, 26). Господа Исуса Христа желим, Сина Истинога Бога и Оца; Њега иштем, Њега који за нас умре и васкрсе. Простите ми, браћо! не сметајте ми да отидем к животу: јер Исус је живот вернима. И немојте ми желети да умрем: јер живот без Христа јесте смрт. Хоћу да будем Божији: немојте ме предавати свету. Пустите ме к Чистој Светлости: отишавши тамо бићу Божји човек. Допустите ми да подражавам страдања Христа Бога мог. Ко Њега има у себи, нека схвати шта ја желим, и нека се сажали на мене, знајући чиме сам обузет. Кнез овога света хоће да ме растргне и да ми душу упропасти уништивши моју чежњу за Богом и устремљеност к Богу. Зато нека нико од вас тамо не помаже њему. Напротив, са мном будите Божији. Немојте призивати Христа, а свет претпостављати Христу. Завист нека нема места у вама. И ако бих вас чак ја сам лично стао молити да ме избавите од смрти, ви ме немојте послушати. Напротив, верујте и држите се овога о чему вам сада пишем. Ево ја жив пишем вам, горећи од љубави и жеље да умрем за Христа. Моја се љубав распела на крсту, и у мени нема огња који љуби ствари овога света, него вода жива која тече унутра у мени говори ми: "иди ка Оцу". Не уживам ја у пролазној храни, ни у сластима овога живота. Хлеба Божија хоћу, хлеба небеснога, хлеба живота, који је тело Исуса Христа, Сина Божија, рођеног у последње време од семена Давидова и Авраамова. И пића Божија желим, - крви Његове, која је љубав непролазна и живот вечни. Нећу више да живим животом људи. А то ће бити, ако ви усхтеднете. С Христом се разапех; и ја више не живим, него живи у мени Христос (Гал. 2, 19-20). Кратким писмом молим вас: не ометајте ме, верујте ми да љубим Исуса који ради мене би предат. Чиме ћу узвратити Господу за све што ми је дао? (Псал. 115, 3). Сам Бог Отац и Господ Исус Христос откриће вам да истину говорим. Молите се заједно са мном: да намеру своју остварим Духом Светим. Ово вам написах не по телу него по вољи Божијој. Ако пострадам, значи: ви сте ме заволели; ако се не удостојим, значи: ви сте ме омрзнули. Спомињите у молитвама својим Цркву Сиријску, којој је сада место мене пастир Христос, који је рекао: Ја сам пастир добри (Јн. 10, 11. 14). Он ће се старати о њој и љубав ваша к Њему. А ја се и стидим назвати се једним од њених пастира, јер сам недостојан, пошто сам последњи међу њима и као неки изрод. Но ако стигнем к Богу, онда ћу помиловањем Његовим бити нешто. Поздравља вас дух мој и љубав цркава које ме примаху у име Исуса Христа не као пролазника. Јер и оне Цркве, које се не налажаху на путу мога странствовања, излажаху ми на сусрет у град. Пишем вам ово из Смирне преко блажених Ефешана. Поред мене је са многим другима и Крок, мило ми створење, који из Смирне путују у Рим ради славе Божије. Сви су они достојни Бога и вас: треба да их у свему утешите. - Ја вам написах ово у девети дан септембарских календа то јест 23. августа. Будите здрави свагда у трпљењу Исуса Христа. Амин".

Ову посланицу блажени Игњатије посла испред себе по неким Ефеским хришћанима који су га пратили а који отпутоваше краћим путем у Рим. Кроз неко време и сам свети Игњатије, вођен од војника, изиђе из Смирне и допутова у Троаду. Из Троаде светитељ отплови у Неапољ Македонски, па пешице пређе Филипопољ у Македонију, посећујући успутне цркве, учећи у њима, саветујући и соколећи братију, и свима налажући да буду бодри и трезвени. А када пређе Епир, свети Игњатије у Епидамни седе на лађу, отилови Јадранским и Тиренским Морем у Италију и искрца се у пристаништу Порт, недалеко од Рима. Војници су журили у Рим. Међутим хришћани, на глас о приспећу Антиохијског епископа, скупише се и сретаху га пуни радости али и дубоке туге. Неки су се надали да ће наговорити народ да се одрекне крвавог позоришног призора: смрти праведнога мужа. Али свети Игњатије их преклињаше да из љубави према њему они то не чине, и преклонивши колена заједно са присутном браћом мољаше се Господу Христу за цркве, за престанак гоњења и за умножење љубави међу верујућом браћом. Затим свети Игњатије би одведен у Рим, и предат са царском наредбом градском епарху. А овај, видевши Богоносца и прочитавши цареву наредбу, одмах нареди да се припреме звери.

Наступи и празнични дан, и свети Игњатије би доведен на гледалиште, а сабра се и сав град на ту приредбу, јер се свуда беше пронела вест да ће епископ Смирнски бити бачен пред зверове. Постављен на гледалишту, светитељ се светла лица обрати народу, поносећи се јуначком душом и радујући се што прима смрт за Христа, и громко рече: "Римљани! ви посматрате овај мој подвиг! Знајте, ја примам ову казну не због неког злочина, и осуђен сам на смрт не због неког безакоња, већ због Јединог Бога мог, према коме сам обузет љубављу и за којим ненасито чезнем. Јер ја сам пшеница Његова, и бићу самлевен зубима зверова, да бих био за Њега чисти хлеб".

Чим то светитељ рече, на њега бише пуштени лавови. Јурнувши одмах, они растргоше светитеља и поједоше, оставивши само тврде кости његове. И испуни се светитељева жеља: да му зверови буду гроб. Бог тако допусти по жељи угодника Свог. Јер могаше Бог затворити уста лавовима пред њим, као пред Данилом у јами и пред светом Теклом на гледалишту, ради славе Светог Имена Свог. Али Он то ие учини волећи више да испуни жељу и молбу слуге Свога него да прослави свемоћну силу Своју. - Такав би свршетак светог Игњатија Богоносца, такав подвиг његов, таква љубав његова к Богу.

Када се заврши приредба, онда верни што беху у Рпму н којима светитељ беше писао из Смирне, и неки од оних што беху допутовали с њим, сабраше преостале кости светог мученика, и неутешно плачући за њим положише их чесно на нарочитом месту изван града у двадесети дан месеца децембра 107. године.

"Ми који својим очима видесмо ово, - изјављују описивачи мучеништва светог Игњатија -, сву ноћ проведосмо дома у сузама и с метанијима и молитвом мољасмо Господа да пас утеши у овој тузи. А када затим мало заспасмо, неки од нас видеше како се свети Игњатије појави међу нама и грљаше нас, други га видеше где се моли за нас, а неки га видеше где сав окупан у зноју, као после тешке борбе и посла предстоји Господу. С радошћу видевши то и схвативши сновиђења, ми отпевасмо хвалу Богу, даваоцу блага, узвеличасмо светога мужа и забележисмо дан и годину његове кончине зато, да бисмо, сабирајући се у дан мучеништва његовог, општили с подвижником и сјајним мучеником Христовим".

Сазнавши о кончини светог Игњатија, о његовој јуначкој храбрости, и како је он без икаквог страха и с радошћу ишао на смрт за Бога свог Христа, цара Трајана обузе жалост због мученика. Усто чувши за хришћане да су то људи добри и кротки, живе у уздржљивости, воле чистоту, уклањају се од сваког рђавог дела, имају беспрекорно живљење, и ни у чему нису противни његовом царству, само не пристају да имају многе богове већ штују Јединога Христа, Трајан нареди да их више не убијају него да их оставе да живе на миру.

После тога чесне кости светог Игњатија Богоносца бише свечано пренесене у Антиохију на заштиту града, на исцељење болесника, и на весеље свему стаду овога пастира, а у славу Бога, у Тројици Једнога, од свих слављенога вавек. Амин.

О светом Игњатију Богоносцу неки казују и ово: Када га вођаху на поједење зверовима и он непрестано имађаше у устима име Исуса Христа, незнабошци га упиташе зашто он непрестано понавља то име. Светитељ одговори, да он у срцу свом има написано име Исуса Христа, па зато устима исповеда Онога кога у срцу свом свагда носи. А када после тога светитељ би поједен од зверова, онда се крај преосталих костију његових сачува, по вољи Божијој, цело срце његово, не дарнуто од зверова. Нашавши га, незнабошци се опоменуше речи светога Игњатнја, расекоше срце на две половине, желећи да се увере је ли истина оно што је он говорио. И нађоше они на обема унутрашњим странама расеченог срца златним словима написано име: "Исус Христос". Тако свети Игњатије беше Богоносац и по имену и у стварности, свагда носећи у срцу свом Христа Бога, богомисленим умом као пером написаног.

Св. Јустин Ћелијски